Ђорђе Балашевић спада у најзначајније уметнике на овим просторима. Прва асоцијација на њега је Војводина. Али, осим што је промовисао свој регион, у својим песмама, поред неизбежних љубавних тема, бавио се и политичким. Обрадио је и комунисте на врхунцу („Рачунајте на нас„) и пред распад тог система („На барикадама„, „Народњаци“, „Како су зли дедаци разбуцали прославу годишњице брака код мог друга Јеврема“), и њихове наследнике 90-их година прошлог века, како на њиховом почетку („The last march“, „Криви смо ми“), тако и пред крај („Деведесете“, „Живети слободно“, „Плава балада“, „Легенда о Геди глуперди“), али и ове данашње („Дно дна“), а у међувремену је спомињао и оне за које је мислио да су његови („Кере варошанке“). Чак је обрадио и историјску тему Првог светског рата у песми „Галициа“, која неодољиво подсећа на коментаре вовођанина Црњанског о његовој судбини на ратишту у тој покрајини („Лирика Итаке и коментари“) и тему Косова („Не ломите ми багрење„).
Осим песама Балашевић је писао и књиге. Романи Три послератна друга и Један од оних живота зову се као и истоимени албуми, објављени крајем претпоследње и почетком последње деценије прошлог века. У њима Балашевић, између осталог, износи опаске на ратне хушкаче свог доба, не само оне када се држава распадала, него и не које су од претходног рата њоме владали, јер „рат се у ствари само наставио тамо где је једном стао“, (Један од оних живота, Нови Сад 2017, 217) а „за паметног човека сваки рат је изгубљен.“ (Један од оних живота, 215)
Ослободиоци
Но, дошао је следећи октобар, и Партизани су храбро ослободили град, само пар дана након што су га Немци напустили. Успут су, због пола џака шећера и фртаљ бурета зејтина, за пример Осталима, стрељали теча Миленка и још неке ратне профитере који су намеравали да се обогате на Народу…
Ето…
Данас би та таква акција проузроковала прави ауто-геноцид међу партизанским потомцима?
(Један од оних живота, 102)
Мобилисан је крајем четрдесет и четврте, по ослобађању Града Хероја, кад су момци и дечаци, који су срамно успели да преживе бомбардовање и рације, били масовно експедитовани на Батину и Сремски фонт, добијајући тако од нове власти још једну шансу да погину и рехабилитују се на тај начин.
(Три послератна друга, Нови Сад 2017, 209)
У тешким предратним и окупацијским временима, мој предак, познат по надимку Штета, има је у главној улици гвожђарску радњу на велико и мало, о којој је водио бригу.
Кад су ослободили град, ослободили су и мог деду те бриге.
Више није морао да брине о радњи, ка ни о две велике, лепе куће које је до тада имао.
Морао је бринути само о томе да не гунђа прегласно кад пролази поред њих…
(Три послератна друга, стр. 41)
Данас се типови убијају да докажу да су били „шездесетосмаши“, налазе сведоке, ка но после рата, кад без два добра јарана ниси могао да дођеш до оног папира који живот значи.
Уф, каква је супер папирчина била та потврда да си сурађивао са победником. Купон за све и свашта, и профактура за кућу или стан, чији дотадашњи власник није имао два сведока при руци.
(Три послератна друга, 82)
Постоји и варијанта да су Неприлагодиви порушили низ туђих кућа да би себи изградили ливаду сличну некој из Неупоредивог Родног Краја, али сумњам у то? У историјском периоду Прве Отимачине црвене партизанске пикадо стрелице обично су се забадале у сам центар, тешко да би који пролетер пристао на ову неасфалтирану забит? Неприлагодиви се и данас пате са својом урбаном оријентацијом, а могу мислити како ли је тек у Оно Време Мичуринова била дислоцирана у односу на Це-Ка, Пе-Ка и остале скраћенице?
(Један од оних живота, 23-24)
Друштво радничке класе
Наше друштво описује се као бескласно друштво у којем влада радничка класа, што значи да и није баш јао бескласно, чим једна класа не само да постоји, него уз то још и влада.
Свеједно…
Битно је да је та једна, као једина, уједно и прва, и у томе је и предност нашег уређења над свим осталим уређењима на овом свету.
Код нас се сви рађају првокласни…
(Три послератна друга, 133)
Геронтократија
Преваривши нас шареном шећерлемом вечитог пубертета и вечитог џепарца, револуционари су прецртали ставку „смена генерација“, и укопали се на својим положајима. Одатле су их односили директно у капелу, и на следеће укопавање, а на њихова места одмах су долазили нови другови, још искуснији, још проверенији и сенилнији.
А млади?
Шта млади? За кога смо градили дискотеке, модерне спортске објекте и домове културе?
Нек иду млади мало, на пример, у биоскопе. Нек гледају како дипломци одлазе право у Wall Street и како тинејџери за компјутерима раде програме за најјаче светске компаније. Ето. Тако ће и наши младе једном, кад остаре.
По условом да буду подобни…
(Три послератна друга, 104)
Национални кључ
У граду је постојао један тонски студио и неколико начина да се у њему направи снимак.
Но, неким условима нисам ја одговарао, а неки услови нису одговарали мени…
Први начин је био такорећи безболан. било је довољно бити Мађар, Румун или Словак, или се убацити у неку новоформирану народност, измишљену баш за овакве ситуације.
На жалост, нација којој припадам није тад, ни икад, била на приоритетним листама.
(Три послератна друга, 68)
Безобразно силујући Нацију, Комунизам је, наиме, изродио такозване Националне Мањине, и пресудна већина Мањинаца брзо је научила да користи ауторитет свог страшног оца. За све се бирало по фамозном „кључу“, тај кључ отварао је врата мрачних политичких пречица и катакомби, али кроз њих су ипак хрлили само Најгори, као што је случај и код Већинаца, на крају крајева…
(Један од оних живота, 217)
„Заведена, па напуштена генерација“ (Три послератна друга, 64)
Мартин је био војник система. Добар војник лошег система. Дешава се…
Веровао је у Тита у Југославију, самоуправљање, веровао је у братство-јединство, социјализам, у Несврстане…
Хм…
Веровао је у Срушени мост, Бору и Рамиза, Ћебе на тенку, Храбре илегалце…
Не вреди…
Шта више набрајам, све ми је смешније.
И све ми је тужније што је мој пријатељ умро верујући у то.
Веровао сам и ја, не кажем. И сви смо, кад већ морам да лајем.
Али смо прележали ту болест…
Неки лакше, неки теже. И неки пре, а неки касније.
Мало је било имуних…
(Три послератна друга, 262)
Власт
Познавао сам феномен „власти“ једино преко момка којег је изобличио чин десетара, али то је довољно да знам о каквом се лудилу ради.
Мартин је већ био овисник тога…
Да је остао у привреди, сменили би га, мало вређуцкали, али би се уљигавио као неки саветник и за коју годину би поново био директор.
Као политичар мора је бити згажен…
То је каријера коју не прекидаш сам.
Њу ти прекидају други…
(Три послератна друга, 266)
„Ланци се скидају ланчаном реакцијом“ (Три послератна друга, 176)
Мајстори су у Берлину срушили Зид. Био је бесправно подигнут и право је чудо како се нико од комшија до сад није бунио, но, ових дана се опасно накривио, претила је опасност да ће нам се стровалити, и педантни Швапци су најзад узели пијуке и лопате у своје руке.
Срећом, алата имају на све стране, чак и на застави, колико се сећам, а и на том зиду су већ увелико „радили“. нарочито испод темеља…
Јадници су, као јазавци, копали уске несигурне тунеле, и кроз њих провлачили златокосу децу и жене у „осмом месецу“, тражећи излаз из благостања и демократије којој нису дорасли…
(Три послератна друга, 118)
Распад Југославије
Кад је ономад Највећи Ловац Наших Народа отишао у вечна ловишта, највише смо се плашили да ће нам се истог дана распасти домовина. Као, сви су само на то чекали. Сви ће нас подмукло напасти са свих страна. Само им још ми требамо…
Недељу дана то нам је била прва брига. Пробудиш се, па трк на прозор. Да се нисмо ноћас распали? Нисмо још, супер…
Кројачи света знали су шта ми нисмо. Десет година је микрон на лењиру историје.
Једноставно су нас пустили да се раздроћкамо као трула бундева заборављена негде накрај баште.
Сами од себе…
(Три послератна друга, 176)
Неприродна, вештачка творевина
Од Вардара па до Триглава? Хиљаду километара…
А од Бледа па до Призрена?
Два века…
Док смо расли, највећа увреда за нас била је кад би мрачне емигрантске силе нашу домовину назвале неприродном, вештачком творевином.
Кад смо одрасли, највећа увреда за нас била је кад смо схватили да је то истина.
Пуно смо путовали, бенд и ја. Тамо где никад пре нисмо, и где никад више нећемо.
И све нам је постало јасно.
„У колони су полако, ногу пред ногу, ступали уморни партизани, Морољуб, Ахмет, Лојзе, Димче и Стипе…“
Причај ми о томе…
Наш комби, којим смо из Куманова стизали у Сомбор, и из Приједора се спуштали у Сплит, личио је на неку од оних временских машина из научно-фантастичних филмова. Коњаник у главној улици Врања, и „lamborghini“ на опатијској риви, човек који виче са врха травничке џамије, и „omlet surprise“ на тераси замка са Орможа…
(Три послератна друга, 186)
Концентрични кругови
– Знам како ти је због Грује, али… Можда је само рањен? Ко је жив могао и да претпостави да се то може овако завршити?
Ко?
Не могу да верујем да ме то он пита?
– Па… Можда ти, Ристивоје? Да ниси случајно ти могао претпоставити? Провео си живот причајући приче о Батини и четрдесетчетвртој… Шта си мислио, да ови данашњи меци не убијају? Да је то нека еколошка муниција?
Заплакао је, и то је заплакао сасвим добро за неког ко то изводи први пут у животу? У мом крају се од очева иначе не очекује да икад заплачу, али се од њих не очекује ни штаошта друго што је он мени приредио, на крају крајева…
Да, Батина је била његов рак…
Мама ми је причала да је дотле био сасвим други, и да је по његовом повратку из те бесмислене битке схватила да човек понекад може и само делимично погинути…
Али он је тај масакр упорно величао до неба…
Изгледа да су се Самозвани Хероји, као сексуално злостављани клинци, зарекли један другом да никад ником неће открити шта се стварно збивало у Правом Великом Рату?
Но, Муж Моје Мајке био је на добром путу да након пола века прегази заклетву, и да призна да би Берлин до данас ипак некако пао и без тог окаснелог жртвовања Хиљаду Бачких Дечака незаситим боговима Хаоса.
(Један од оних живота, 210)
Древна и уходана симбиоза
Онда је сатни механизам подешен на Крај Комунизма отворио тешка врата на бункеру са забрањеним књигама, представама, филмовима, и фама о забрањиванима изветрила је као лош шприцер. Био је то прави фестивал маргиналија, апсолутна већина Мученика је нешто значила једино по јадном критеријуму својих још јаднијих Инквизитора, древна је и уходана то симбиоза…
(Један од оних живота, 16-17)
Хоризонт хронотопије 