Треће пролеће – револуција и последице

„Те ноћи Света није могао да заспи и готово до зоре се у постељи вртео. У почетку је мислио на Мирјану, а онда наново, по хиљадити пут, поче да листа догађаје од пре четрдесетак година.

Да ли су, питао се онако како га је Тоза Боза запитао, заиста морали да чине што су чинили? Да су били старији и зрелији, да ли би се од тешке судбе одбранили или би ипак починили све исто? И јесу ли тада себе видели као хероје или кукавице?

Свакако, видели су себе као револуционарне хероје, који се боре против једне страшне окупације – и против издајника унесрећеног народа! – и који се свете за вековну радничку муку. Пред њиховим цевима стајали су они који су клали, стајали су и они који су наређивали да се коље; бар су им тако говорили. Иако је знао да се у вароши није могло наћи више од двојице-тројице који воле Немце, за доста Ћупричана се у партији тврдило да су с окупатором сарађивали. („Он је за време окупације радио свој пос’о, трговао као да се нигде није ратовало, дакле, сарађивао је!“) Али, притом, јесу ли набере ни извршиоци правде, бар мало, били и кукавице?

О, јесу! Како да нису!

Налазио се међу првима који су већ сутрадан по ослобођењу потрчали у команду Црвене армије – једва је пронашао у скрајнутој кућици у Судској улици, једва се пробио кроз велико народно славље сви су били на улици! – да се понуде за добровољце. Тамо је, у невеликом дворишту, исто то чекало и десетак других младића из вароши.

Зачудо, црвеноармејци их нису примили оберучке. Радовали су се што их народ дочекује са цвећем, и ићем и пићем, али добровољце су пустили да чекају два-три сата. Пописали су их, па им онда рекли да чекају.

Најзад је отуда изашао неки мајор, старији човек налик на геометра.

„Ребјата“, рекао им је, је л’ можете ви да дођете сутра? „Ајде дођите сутра?“

Могли су, зашто да нису могли? Дали су им да још један дан проведу на домаћој храни. Изашли су из дворишта и помешали се с народом који је поздрављао ослободиоце.

А ови нису били ни налик на некакве славне победнике. Све су то били измучени, кржљави, прљави момци, неретко средњих година и туркоидних лица, који терају исто тако кржљаве, ситне, космате степске коњиће упрегнуте у малена кола с арњевима. Није он четрдесет четврте видео ниједан чувени тешки тенк који све пред собом гази и ломи!

Сутрадан су их у оном дворишту опет пустили да чекају. Иако је била средина октобра, дан је био сунчан и леп и чекање им није тешко падало. Онда је онај мајор опет изишао.

„Знате шта, децо“, рекао је. „Ми не знамо шта ћемо с вама. Ви сте добри момци и драго нам је што сте дошли. Али ви нисте наши држављани и ми не можемо да вас примимо. За неки дан доћи ће ваши партизани, па се јавите њима. Је л’ може тако?“

И нису их примили.

Тога се Света сећао кроз четири-пет година, кад су готово сви црвеноармејски добровољци из тог времена похапшени ко бајаги као совјетски шпијуни, а поготову кад је касније сазнао шта су им на оном Голом отоку радили. Тада је лежао болестан у санаторијуму и закључивао је да их је онај цивилни геометар у мајорској униформи октобра четрдесет четврте највероватније спасао од острвске трагедије.“

Драгослав Михаиловић, Треће пролеће, трећи део, глава 13.

Утицај политике на судство, лов на непријатеље и вербални деликт у тоталитарном режиму приказани су у роману Треће пролеће (2001), који продужава приповетку Треће пролеће Свете Петронијевића, објављену 1984. године. Ова узбудљива прича Драгослава Михаиловића опроштају и потреби за њиме даје већу моћ од силе. Представљена је власт произашла из револуције, која се одржава непрекидним обрачунима са непријатељима, које за ту потребу понекад и измишља.

Милош Црњански као гимназијски професор

Милош Црњански је предавао историју у Четвртој мушкој гимназији. О томе је писао Бојан Ђорђевић у часопису Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012, 147. У књизи Београд у сећањима 1930-1941, сећање на Милоша Црњанског као професора изнели су Владимир Живанчевић и Миодраг Коларић, који је изнео и сећање на Четврту мушку гимназију, која се данас зовe Свети Сава и смештена је у некадашњој Немачкој школи у Ресавској. Тадашња Четврта мушка гимназија била је од 1. маја 1914. године до 1941. године смештена у згради Друштво за заштиту и васпитање југословенске деце у којој је данас Основна школа „Стефан Дечански“. Четврта мушка гимназија била је последња мушка гимназија.

„Beћ тридесетих година овога века, Западни Врачар је почео да се клони своме заласку. Висока буржоазија прелази на Топчидерско брдо и Дедиње, где се у то време граде дворови, Хисторијско-уметнички музеј [данас Народни музеј] одлази у центар града, војска у Топчидер, Опсерваторија на Звездару; мале породичне домове замењују велике Најамне кућерине а некадањи вртови претварају се у ружна бетонска дворишта. Али за оне који су се ту, у тој лепој четврти, школовали између два рата Западни Врачар ћe остати незабораван по својој гимназији, Четвртој мушкој. Основана 1910. године са циљем да поред младежи овога краја понуди своје клупе ђацима из околних села, из Жаркова, Рушња, Велике и Мале Моштанице, Сремчице и Кумодража због чега је често називана и сељачком“ Она није била ни тако оптерећена традицијама као Прва, ни тако отмена као Друга, ни тако велелепна као Трећа; њену су знаменитост сачињавали њени наставници.“

Миодраг Кларић, Западни Врачар и Четврта мушка гимназија, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 183.

Међу тим професорима били су и историчари Васиљ Поповић и Васа Чубриловић и књижевници Момчило Настасијевић, Душан Матић и Милош Црњански. Овако се свога професора Милоша Црњанског сећао Миодраг Коларић.

„Милош Црњански нам је, коју годину пре свога не баш славног одласка у дипломате, предавао историју. Многи ћe ce његови ђаци заувек сећати тога омеђеног, увек елегантно одевеног човека средњих година, истурене доње вилице и светлоплавих очију, који је у историји видео само догађаје из области културе и уметности. Можда су неки старији ученици били упућени у његова конзервативна политичка схватања, али се то у његовим предавањима није осећало. Уместо о ратовима, освајањима и поробљавањима малих народа од стране великих, он је причао о Леонарду, Микеланђелу, о ренесанси, о хуманистима, о француским енциклопедистима, о великим географским и научним открићима. Говорио је бираним изразима, али кристално јасно, градећи речима читаве композиције, као да пред нама слика звонким бојама свога необично занимљивог начина излагања. За нас, задивљене средњошколце, његови су часови били право славље.“

Сећање на професора Милоша Црњанског објавио је и Владимир Живанчевић.

„Од професора, као знамените личности, истицали су се Милош Црњански и Душан Матић, Црњански је био строг, циничан и неприступачан; лица нешто тврдог, са истуреном доњом вилицом и усном, што је појачавало одбојност, али је одавало енергију и неописиву амбицију. Поред Душана Карапанџића, латинца, био је најстрожи професор. Сви су му у школи сметали, а понашао се помало надмено. За драму Моме Настасијевића Недозвани говорно је: ,,Он неће никада дозвати ту прошлост, историја је сама једна велика драма, али лежи на чињеницама.“ Тако је и писао Сеобе. Са Матићем се није подносио због његовог политичког става и кому- низму се подсмевао, особито омладини. У надреализму је видео дух Париза и модерне, осећајући у томе конкуренцију, а то је све умањивало значај његове Суматре. Цинично се односио према свему што су надреалисти радили.

Код Црњанског сам добио „кеца“ због цркве Св. Петра у Риму, зато што сам побркао ауторе градитеље цркве (Росалино Браманте), куполе (Микеланђело) и Колонаде на тргу (Бернини). Увек је инсистирао више на историји уметности него на општој историји. Мало је познато да је Црњански неостварен сликар. Причао ми је како је сасвим млад учио да слика. Отуда је волео велике мајсторе, отуда љубав према сликарству и ликовној критици, коју је неговао одмах после 1919 (о М. Голубовићу и J. Бијелићу).“

Владимир Живанчевић, Од Видинског пољанчета до „Хеликона у „Москви“, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 135.

Да ли је Милош Црњански био историчар по образовању?

„По свршетку Првог светског рата, Милош Црњански дошао је у Београд, где је уписао Филозофски факултет. Студирао је по убрзаном програму, за ратом ометене“, и то XVI групу предмета у којој је главна струка била упоредна књижевност са теоријом, а помоћне Општа историја и Историја уметности.“

Бојан Ђорђевић, Милош Црњански као гимназијски професор, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012, 147.

Пре Четврте мушке гимназије у Београду, Црњански је предавао и у гимназији у Панчеву, којој су недостајали професори, па су Црњанском осим часова српског језика додељени и часови гимнастике.

„У тим тешким поратним временима, наиме, ниједна југословенска гимназија није имала довољно наставника, и они су били приморани да преузимају нераспоређене часове. Тако је, рецимо, Исидора Секулић у Другој женској гимназији у току школске 1920/21. године предавала латински језик, француски језик, немачки језик и јестаственицу!“

Бојан Ђорђевић, Милош Црњански као гимназијски професор, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012, 150..

Од нежељених часова гимнастике Црњански се ослободио лекарским оправдањем да се мора чувати назеба (часови гимнастике су били у дворишту). Уместо тога је добио часове историје и хонорарно (преко норме, која је била 18 часова недељно) земљописа, који није био његова струка. Следеће школске године Црњански је из гимназије у Панчеву, која му није одговарала, премештен у Четврту мушку гимназију у Београду. У њој је предавао историју, српски и немачки језик. Испит за лиценцу (професорски испит) полагао је из историје. Изгледа Црњанском ни у овој гимназији није пријало, с обзиром да је одсуствовао са наставе више од других професора. некада и због послова као сарадник Политике.

„Црњанском је одсуство одобрено, и као резултат појавила се његова брошура Наше плаже на Јадрану, коју је чак Главни просветни савет препоручио ученицима као „корисно штиво“.“

Бојан Ђорђевић, Милош Црњански као гимназијски професор, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012, 156.

На крају своје пете школске године у Четвртој мушкој гимназији, рад Црњанског је оцењивао директор гимназије.

„На крају школске 1926/27. године директор Четврте мушке гимназије Љубомир Јовановић доставио је Министарству просвете поверљив извештај са оценама рада професора и њиховим карактеристикама. Оцена за Милоша Црњанског била је скромна, добар“, са не баш похвалном карактеристиком: Одличне стручне спреме, обичне дидакто-методске способности. Педагошки нетактичан. На струци ван службе мало ради, много се више бави књижевним радом и новинарством. Ово му абсорбује сву пажњу и ове послове претпоставља службеним дужностима. Административне послове не воли. У грађанству исправан. Као наставника оцењујем оценом: „добар.“ Незадовољан оценом. Црњански се те јесени жалио министру просвете: „Учтиво се жалим против оцене, којом сам оцењен за ову годину од господина Директора моје гимназије. У својој оцени он пише: да сам педагошки нетактичан, Моје уверење је, узевши у обзир стање дисциплине код послератних ђака, и у IV беогр. гимназији, да професор треба и мора у својој строгости, а на добро школе, у многоме да одступи од баналних педагошких начина, нарочито ако жели што скорије побољшање школских прилика, остајући притом увек у границама допуштеног. У својој оцени господин Директор наводи и то да се више бавим књижевношћу и новинарством, него школом. Прво, то је његово субјективно мишљење, а друго, то је моја приватна ствар, тим пре што ми у оцени признаје иначе одличну стручну спрему и предавачке способности, а што се тиче школског рада, досад од својих старешина нисам био још ниједном опоменут“. У свом изјашњењу, пак, директор Јовановић је поновио да Црњански није добар педагог, и да није нимало тактичан“. Можда је Јовановић имао у виду мишљења која је Црњански у школским уписницама износио о неким ученицима: „скроз покварен“; „необуздан“, „лажов у највећој мери“, „морална наказа“; „глуп и примитиван“. Директор Јовановић је закључио: „Господин Црњански самом својом изјавом која не одговара стварности – потврђује да су оцене о њему у свему тачне.“

Бојан Ђорђевић, Милош Црњански као гимназијски професор, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012, 157-158.

Црњански је са предавања у гимназији одсуствовао две године (1928-1930) због дипломатске службе у Берлину. Крајем 1932. године Црњанском је одобрено плаћено одсуство због писања монографије „Карађорђе и његово доба“, али му је следеће године такав захтев два пута одбијен, па књигу никада није написао. То му, ипак, није било последње одобрено плаћено одсуство из гимназије.

„У пролеће 1933. године Црњански је, са дозволом Министарства просвете, отпутовао заједно са књижевницима из више европских земаља у Шпанију. Нашавши се тамо, пожелео је да остане и дуже, али му двомесечно одсуство које је тражио није одобрено. Опет је могао да га користи, али без права на принадлежности, што он није био спреман да прихвати, и 12. јуна 1933. године јавно се на посао.

Још једном је Црњански те године покушао да се избави посла који очигледно није волео. Конкурисао је крајем 1933. године за место у државној архиви. И архив је, међутим, био под ингеренцијом Министарства просвете, одакле је стигао кратак и одсечан одговор да „г. Црњански, ако хоће, може да ради у Државној архиви без права на дневнице.“ Још једном се, дакле, изјаловила нада Црњанског да ће напустити гимназију. Наставио је свој професорски рад, и у школској 1933/34. години имао осамнаест часова историје недељно.“

Бојан Ђорђевић, Милош Црњански као гимназијски професор, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012, 160.
.

Професорска каријера Милоша Црњанског завршена је 1935. године, када је 25. децембра постављен за аташеа за штампу при Централном пресбироу Министарства иностраних дела.

Један од оних живота послератног друга (Балашевић о свом времену)

Ђорђе Балашевић спада у најзначајније уметнике на овим просторима. Прва асоцијација на њега је Војводина. Али, осим што је промовисао свој регион, у својим песмама, поред неизбежних љубавних тема, бавио се и политичким. Обрадио је и комунисте на врхунцу („Рачунајте на нас„) и пред распад тог система („На барикадама„, „Народњаци“, „Како су зли дедаци разбуцали прославу годишњице брака код мог друга Јеврема“), и њихове наследнике 90-их година прошлог века, како на њиховом почетку („The last march“, „Криви смо ми“), тако и пред крај („Деведесете“, „Живети слободно“, „Плава балада“, „Легенда о Геди глуперди“), али и ове данашње („Дно дна“), а у међувремену је спомињао и оне за које је мислио да су његови („Кере варошанке“). Чак је обрадио и историјску тему Првог светског рата у песми „Галициа“, која неодољиво подсећа на коментаре вовођанина Црњанског о његовој судбини на ратишту у тој покрајини („Лирика Итаке и коментари“) и тему Косова („Не ломите ми багрење„).

Осим песама Балашевић је писао и књиге. Романи Три послератна друга и Један од оних живота зову се као и истоимени албуми, објављени крајем претпоследње и почетком последње деценије прошлог века. У њима Балашевић, између осталог, износи опаске на ратне хушкаче свог доба, не само оне када се држава распадала, него и не које су од претходног рата њоме владали, јер „рат се у ствари само наставио тамо где је једном стао“, (Један од оних живота, Нови Сад 2017, 217) а „за паметног човека сваки рат је изгубљен.“ (Један од оних живота, 215)

Ослободиоци

Но, дошао је следећи октобар, и Партизани су храбро ослободили град, само пар дана након што су га Немци напустили. Успут су, због пола џака шећера и фртаљ бурета зејтина, за пример Осталима, стрељали теча Миленка и још неке ратне профитере који су намеравали да се обогате на Народу…

Ето…

Данас би та таква акција проузроковала прави ауто-геноцид међу партизанским потомцима?

(Један од оних живота, 102)

Мобилисан је крајем четрдесет и четврте, по ослобађању Града Хероја, кад су момци и дечаци, који су срамно успели да преживе бомбардовање и рације, били масовно експедитовани на Батину и Сремски фонт, добијајући тако од нове власти још једну шансу да погину и рехабилитују се на тај начин.

(Три послератна друга, Нови Сад 2017, 209)

У тешким предратним и окупацијским временима, мој предак, познат по надимку Штета, има је у главној улици гвожђарску радњу на велико и мало, о којој је водио бригу.

Кад су ослободили град, ослободили су и мог деду те бриге.

Више није морао да брине о радњи, ка ни о две велике, лепе куће које је до тада имао.

Морао је бринути само о томе да не гунђа прегласно кад пролази поред њих…

(Три послератна друга, стр. 41)

Данас се типови убијају да докажу да су били „шездесетосмаши“, налазе сведоке, ка но после рата, кад без два добра јарана ниси могао да дођеш до оног папира који живот значи.

Уф, каква је супер папирчина била та потврда да си сурађивао са победником. Купон за све и свашта, и профактура за кућу или стан, чији дотадашњи власник није имао два сведока при руци.

(Три послератна друга, 82)

Постоји и варијанта да су Неприлагодиви порушили низ туђих кућа да би себи изградили ливаду сличну некој из Неупоредивог Родног Краја, али сумњам у то? У историјском периоду Прве Отимачине црвене партизанске пикадо стрелице обично су се забадале у сам центар, тешко да би који пролетер пристао на ову неасфалтирану забит? Неприлагодиви се и данас пате са својом урбаном оријентацијом, а могу мислити како ли је тек у Оно Време Мичуринова била дислоцирана у односу на Це-Ка, Пе-Ка и остале скраћенице?

(Један од оних живота, 23-24)

Друштво радничке класе

Наше друштво описује се као бескласно друштво у којем влада радничка класа, што значи да и није баш јао бескласно, чим једна класа не само да постоји, него уз то још и влада.

Свеједно…

Битно је да је та једна, као једина, уједно и прва, и у томе је и предност нашег уређења над свим осталим уређењима на овом свету.

Код нас се сви рађају првокласни…

(Три послератна друга, 133)

Геронтократија

Преваривши нас шареном шећерлемом вечитог пубертета и вечитог џепарца, револуционари су прецртали ставку „смена генерација“, и укопали се на својим положајима. Одатле су их односили директно у капелу, и на следеће укопавање, а на њихова места одмах су долазили нови другови, још искуснији, још проверенији и сенилнији.

А млади?

Шта млади? За кога смо градили дискотеке, модерне спортске објекте и домове културе?

Нек иду млади мало, на пример, у биоскопе. Нек гледају како дипломци одлазе право у Wall Street и како тинејџери за компјутерима раде програме за најјаче светске компаније. Ето. Тако ће и наши младе једном, кад остаре.

По условом да буду подобни…

(Три послератна друга, 104)

Национални кључ

У граду је постојао један тонски студио и неколико начина да се у њему направи снимак.

Но, неким условима нисам ја одговарао, а неки услови нису одговарали мени…

Први начин је био такорећи безболан. било је довољно бити Мађар, Румун или Словак, или се убацити у неку новоформирану народност, измишљену баш за овакве ситуације.

На жалост, нација којој припадам није тад, ни икад, била на приоритетним листама.

(Три послератна друга, 68)

Безобразно силујући Нацију, Комунизам је, наиме, изродио такозване Националне Мањине, и пресудна већина Мањинаца брзо је научила да користи ауторитет свог страшног оца. За све се бирало по фамозном „кључу“, тај кључ отварао је врата мрачних политичких пречица и катакомби, али кроз њих су ипак хрлили само Најгори, као што је случај и код Већинаца, на крају крајева…

(Један од оних живота, 217)

„Заведена, па напуштена генерација“ (Три послератна друга, 64)

Мартин је био војник система. Добар војник лошег система. Дешава се…

Веровао је у Тита у Југославију, самоуправљање, веровао је у братство-јединство, социјализам, у Несврстане…

Хм…

Веровао је у Срушени мост, Бору и Рамиза, Ћебе на тенку, Храбре илегалце…

Не вреди…

Шта више набрајам, све ми је смешније.

И све ми је тужније што је мој пријатељ умро верујући у то.

Веровао сам и ја, не кажем. И сви смо, кад већ морам да лајем.

Али смо прележали ту болест…

Неки лакше, неки теже. И неки пре, а неки касније.

Мало је било имуних…

(Три послератна друга, 262)

Власт

Познавао сам феномен „власти“ једино преко момка којег је изобличио чин десетара, али то је довољно да знам о каквом се лудилу ради.

Мартин је већ био овисник тога…

Да је остао у привреди, сменили би га, мало вређуцкали, али би се уљигавио као неки саветник и за коју годину би поново био директор.

Као политичар мора је бити згажен…

То је каријера коју не прекидаш сам.

Њу ти прекидају други…

(Три послератна друга, 266)

„Ланци се скидају ланчаном реакцијом“ (Три послератна друга, 176)

Мајстори су у Берлину срушили Зид. Био је бесправно подигнут и право је чудо како се нико од комшија до сад није бунио, но, ових дана се опасно накривио, претила је опасност да ће нам се стровалити, и педантни Швапци су најзад узели пијуке и лопате у своје руке.

Срећом, алата имају на све стране, чак и на застави, колико се сећам, а и на том зиду су већ увелико „радили“. нарочито испод темеља…

Јадници су, као јазавци, копали уске несигурне тунеле, и кроз њих провлачили златокосу децу и жене у „осмом месецу“, тражећи излаз из благостања и демократије којој нису дорасли…

(Три послератна друга, 118)

Распад Југославије

Кад је ономад Највећи Ловац Наших Народа отишао у вечна ловишта, највише смо се плашили да ће нам се истог дана распасти домовина. Као, сви су само на то чекали. Сви ће нас подмукло напасти са свих страна. Само им још ми требамо…

Недељу дана то нам је била прва брига. Пробудиш се, па трк на прозор. Да се нисмо ноћас распали? Нисмо још, супер…

Кројачи света знали су шта ми нисмо. Десет година је микрон на лењиру историје.

Једноставно су нас пустили да се раздроћкамо као трула бундева заборављена негде накрај баште.

Сами од себе…

(Три послератна друга, 176)

Неприродна, вештачка творевина

Од Вардара па до Триглава? Хиљаду километара…

А од Бледа па до Призрена?

Два века…

Док смо расли, највећа увреда за нас била је кад би мрачне емигрантске силе нашу домовину назвале неприродном, вештачком творевином.

Кад смо одрасли, највећа увреда за нас била је кад смо схватили да је то истина.

Пуно смо путовали, бенд и ја. Тамо где никад пре нисмо, и где никад више нећемо.

И све нам је постало јасно.

„У колони су полако, ногу пред ногу, ступали уморни партизани, Морољуб, Ахмет, Лојзе, Димче и Стипе…“

Причај ми о томе…

Наш комби, којим смо из Куманова стизали у Сомбор, и из Приједора се спуштали у Сплит, личио је на неку од оних временских машина из научно-фантастичних филмова. Коњаник у главној улици Врања, и „lamborghini“ на опатијској риви, човек који виче са врха травничке џамије, и „omlet surprise“ на тераси замка са Орможа…

(Три послератна друга, 186)

Концентрични кругови

– Знам како ти је због Грује, али… Можда је само рањен? Ко је жив могао и да претпостави да се то може овако завршити?

Ко?

Не могу да верујем да ме то он пита?

– Па… Можда ти, Ристивоје? Да ниси случајно ти могао претпоставити? Провео си живот причајући приче о Батини и четрдесетчетвртој… Шта си мислио, да ови данашњи меци не убијају? Да је то нека еколошка муниција?

Заплакао је, и то је заплакао сасвим добро за неког ко то изводи први пут у животу? У мом крају се од очева иначе не очекује да икад заплачу, али се од њих не очекује ни штаошта друго што је он мени приредио, на крају крајева…

Да, Батина је била његов рак…

Мама ми је причала да је дотле био сасвим други, и да је по његовом повратку из те бесмислене битке схватила да човек понекад може и само делимично погинути…

Али он је тај масакр упорно величао до неба…

Изгледа да су се Самозвани Хероји, као сексуално злостављани клинци, зарекли један другом да никад ником неће открити шта се стварно збивало у Правом Великом Рату?

Но, Муж Моје Мајке био је на добром путу да након пола века прегази заклетву, и да призна да би Берлин до данас ипак некако пао и без тог окаснелог жртвовања Хиљаду Бачких Дечака незаситим боговима Хаоса.

(Један од оних живота, 210)

Древна и уходана симбиоза

Онда је сатни механизам подешен на Крај Комунизма отворио тешка врата на бункеру са забрањеним књигама, представама, филмовима, и фама о забрањиванима изветрила је као лош шприцер. Био је то прави фестивал маргиналија, апсолутна већина Мученика је нешто значила једино по јадном критеријуму својих још јаднијих Инквизитора, древна је и уходана то симбиоза…

(Један од оних живота, 16-17)

Издвојено о Југославији у роману Хроника сумње (Владислав Бајац, 2017) и коментари

 „Пропитивали су га о његовим личним интересовањима и давали му до знања да о њему имају податке које је о себи можда и он сам заборавио.“

Владислав Бајац, Хроника Сумње, Геопоетика, Београд 2016, 64.

---

Хроника сумње је необична мешавина романа, мемоара и историје једне државе, која је селективна (као и овај „приказ“) и лексиконски се бави превасходно друштвом и културом, највише музиком. Догађаји из југословенске републике и размишљања о том времену се преплићу са савременим, али неке приче излазе из југословенског временског, просторног и тематског оквира.

Која је улога историје у овој књизи можда најбоље објашњава следећи одломак:

„За такве утехе историја се сама побринула: морало се углавном ићи дубоко у прошлост која је заправо служила да учврсти нечији идентитет, али и осећај везаности за локално. Тако се утемељивала личност: опште је у свој загрљај узимало појединца говорећи му да припада нечему дуготрајном, некаквом збиру, неком колективу. Била је то унапред срочена одбрана од усамљеништва.“

Бајац, Хроника сумње, 36.

Историја југословенске социјалистичке републике је почела са завршетком рата:

 „1944.

За Ја њен живот почиње 1944. у унутрашњост Србије, на југу, када на белом коњу у њену варошицу улази Ослободилац. На све, он није командант већ политички комесар (касније сазнаје она, тзв. политиком за Југоисточну Србију). Идеолог. Творац новог поретка. Зидар новог друштва. Добро, не баш зидар. Руководилац радова. У сваком погледу победник. Њему, као таквом, припада све; чак и збуњени поглед још мало па пунолетне лепотице која не зна да ли да му као и сви други маше својом марамом или марамицом,  то јест да л да се радосна смеје или да плаче од немоћи. Управо јој је партизанска ослободилачка претходница ухапсила оца, уваженог трговца, али и брата и две сестре. Казали су – сарадња са четницима. И тачка. […] Оца су јој стрељали, а брата и сестре пустили. Стрељали без суђења, пустили без суђења. Доследно. […] Брата, који је у том часу био исувише млад, нису дирали ни Немци ни усташе. Али зато су га, када је пред крај рата „сазрео“, партизанске власти послале на Сремски фронт. Да тамо остане заувек… Да ли су баш сви били прави хероји или је нова власт тиме лечила грижу савести због петнаест хиљада угашених живота?… Младићи на Сремском фронту нису стигли да науче ништа или скоро ништа од војне доктрине и рововске тактике борбе на брисаном простору, па самим тим ни како да сачувају главе. Деловало је као да су били жртвовани. сигурно је да би их више остало у животу да су били макар боље, ако не и добро обучени.“

11-14, 52-3.

О примамљивости идеологије која је обузела многе у тадашњим генерацијама:

„Питао га је: „Како је могуће да си, образујући се за православног свештеника, прихватио такву материјалистичку идеологију, супротну богослужењу, па још левичарску и марксистичку?“

Одговорио је: „Ја разумем да теби то делује збуњујуће. Али, ти све посматраш из овог времена, са велике раздаљине. Тридесетих година комунизам је ј био свежа крв, појам за интернационализам, солидарност. Сиромашног света је на планети одувек било највише и свуда, па је и нормално да су се појмови једнакости и социјалне правде лако примали код свих људи жељних промена. Код незадовољних, несрећних. Код радничке класе се то чак подразумевало. Но, занимљиви су били прогресивни млади људи, такозвани интелектуалци. Па тај образовни свет је и у комунизму видео део анархије, комад либерализма, ослобађања од свега… Неки од њих су били противници ројалистичке државе. Чак су многи долазили из богатих кућа, од деце индустријалаца, трговаца и слично. Већина је мислила да је природно пропадати авангарди.“

47-48.

Међутим, нека очевања су одмах изневерена:

 „1945.

Демократија је за трен стидљиво закуцала на врата мислећи да јој је после протеривања краљевског режима отворено место  крај новог. Али, револуционарним заносом била је хитро, јасно и одлучно одувана. Победник је морао остати јединствен, уникатан, без премца и пратилац с пртљагом, усамљен на самољубив и патетичан начин. бити победник значило је бити Једини. Нови режим није ништа научио од прошлости: рецимо, да та врста усамљеништва на политичко врху није смела да постоји.  победник је морао имати свог Пораженог, и није смео да се шепури том самоћом. Па, бите су се водиле не само да би се победило већ да би Поражени морао да живи животом Победника. Штавише, противник никако није смео да буде уништен, јер је управо он био главни сведок победе. властодржачка самоћа није била креативна. У тој контрадикторности ваљда је била и основна варка Новог доба и на појединачном плану: свака индивидуа која је учествовала од старог и идеолошки спољног осећала се као Оригинал, Личност, а заправо је, углавном и не знајући, била недељиви део Целине која је требао да буде Гранит, Гвожђе, неуништиви материјал. Та поставка замаскирала је губитак вредности појединачног, иако је, истовремено, немушто покушавала и да га велича.“

50.

Илузију да се некада боље живело одлично објашњава одломак:

„Но, ваља се подсетити: у том социјалистичком периоду сви су, па и они богати, некако били сиромашни. Заправо, они који су имали довољно, па и много више од других, а то су била деца политичара, дипломата и генерала, јесу то поседовање користили, али се њиме нису шепурили нити давали до знања да је имати важније од свега другог. Тако је пружана шанса и оној „другој“, великој већини да се искаже.“

26-27.

О односу према Истоку и Западу у причи о државним филмском предузећу Авала филм, које је производио филмове у којима су глумили страни уметници  и снимало филмове у страној продукцији:

„[…] Посао се ширио, а Југославија је постајала не само познатија већ и популарна. Не само у свету филма. После Несврстаног покрета, у њу је почео да долази и тзв. Запад. Са Истоком се није кубурило; њега је умело да буде  превише.“

77.

Често се у јавности истиче да је социјалистичка Југославија била нешто посебно у односу на оба блока у Европи друге половине двадесетог века. Али, она није преузела најбоље од оба система – социјалистичког и капиталистичког, и одстранила све мане оба, него је била социјалистичка држава више отворенија према Западу у односу на друге источноевропске државе. До те посебности се стигло сплетом историјских и политичких околности. Опстало је уверење како се вођа југословенских комуниста одлучно успротивио великом вођи прве социјалистичке државе света. У суштини је то било оправдање (домаћој јавности) одбацивања од стране покровитеља (због самоиницијативних потеза локалног вође, који су наносили штету целом блоку и односима са супротстављеним блоком) које се добро примило међу онима којима је било намењено.

А неко оправдање је било неопходно у тој тешкој ситуацији:

„Велики Совјетски савез, брат и заштитник, одједном је постао странац и непријатељ. А са њим и све друге државе социјалистичког Источног блока. Могла је само да се чуди тој сулудој храбрости југословенски комуниста који су сада такорећи имали цео свет: одраније, на идеолошкој равни, западноевропске капиталистичке земље и Сједињене Америчке Државе, а од сада, какав апсурд,  – из идеолошких разлога такође, и све комунистичке. А сви заједно до јуче били су савезници у рату! Шта је онда требало мислити о правим (ратним) непријатељима – Немцима, Италијанима, Јапанцима, Турцима…“

Социјалистичку Југославију Бајац је сагледао у великој мери кроз причу о културном животу у њој. Ту посебно место заузима прича о улози државе у стварању филмова и политичким резултатима из тога произашлим (О Aвала филму пише на страницама 68-79.). А целу причу је почео са вестима о судбини предузећа Авала филм у последњим годинама, у периоду након распада Југославије, исказујући контраст између југословенског слатко-горког времена, након којег је, након исисавања слатког, остала само горчина, па оно некадашње делује као сан.

„У сваком случају, оригинална творевина по имену Југославија, преко љубави према филму свога вође Јосипа Броза Тита, а потом и народа, живела је свој чудновати живот саздан од супротности – меке диктатуре и обриса социјализма. Ако је то уопште било могуће. Или је то био само сан…“

79.

Парадокс Авала филма је сажет у наредним пасусима

„Последица тог „друштвеног“ рада било је Михизово окупљање домаћих, талентованих писаца и редитеља око Авала филма. У скоро једном таласу нашли су се ту, уз Михиза, Слободан Селенић, Борислав Пекић, Живојин Павловић, Душан Макавејев, Александар Саша Петровић, Желимир Жилник и други. У распону од само неколико година, од 1963. до 1967. (са тзв. одгођеним дејством до 1969) сви они су снимили своје филмове, неки и по више од једног. Не би ништа у томе било чудно да се једног часа није почело схватати да овај студио, који је на челу имао (бившег) високог официра Удбе, уз испуњавање свих патриотских претпоставки –  снимање партизанских и других и других родољубивих, али и љубавних филмова, комедија и спектакла, производи читав низ филмова који социјалистичку омладину критикују најчешће кроз приче о такозваном малом човеку, раднику, маргиналцу и слично. Били су то филмови накнадно названи заједничким именом Црни талас. […]

Земља је профитирала чак и када је 1967. Саша Петровић својим мрачним филмом Скупљачи перја (у пакету са по Дражевића фаталном Оливером Вучо у њему) освојио Гран при жирија Канског фестивала, а касније био номинован за Оскара. Заправо, држави се и Црни талас исплатио. Једино што то држава није смела да призна. Могла је само земља.“

78-79.

Цензура филмова у Југославији

Зашто је та Југославија била толико значајна, Владислав Бајац истиче наводећи  размишљање америчког аналитичара Фила Батлера из 2016. године:

„Југославија је, у ствари, један од највећих културних и људских експеримената у историји. Основана на подручју сукоба Аустроугарског и Османског царства, Југославија је сјединила обе културе на начин који  није виђен још од времена Александра Великог, који је након великих освајања асимилирао народе

373.

---

„…Оно одмах вуче у омиљена „сећања“ остарелих који одавно не прате новости из области које временски пореде те је за њих карактеристично оно чувено опште место „како је некада било“ те да је „некада све било боље“.“

125.

---

Исправке историчара:

Малом Антантом је назван савез Грчке, Турске и Југославије (што је био назив савеза Југославије, Румуније и Чехословачке у ранијем периоду од 1920. до 1938. године). (171)

„Отац му је објаснио да је од самог његовог оснивања 1862. у Прагу постојало основно начело Соколског покрета – „уједињавање, а самим тим и одбрана, словенских народа“ (а касније се проширило на пожељну праксу споја Духа и Тела). Потреба за таквим друштвом јавила се у време снажних покушаја германизације словенских народа у оквиру Аустријске монархије. Иако је зачета још у Бизмарково доба, континуирана германизација добила је свој скоро програмски облик у време владавине Марије Терезије (средином 18. века) па све до Франца Јозефа (и почетка првог светског рата).“

230-231.

Бизмарк је био председник владе Пруске и Немачког царства (1871-1890), те његово доба није могло претходити средини 18. века, а није ни било у Аустријској монархији, него у Немачком царству.

---

„Разиграност догађаја (или њиховог одраза) у многоме је креирало место по имену Ташмајдан. У давној прошлости био је подземни и површински каменолом (на турском језику ‘таш’ је значила камен, а мајдан ‘рудник’). Но, био је то пре свега велики, лепи београдски парк (додуше на месту где су се некада чувале кости преминулих када је у доба турске окупације Србије једно време један његов део коришћен као градско гробље).“

245.

Гробље се ту налазило од 1826. када је премештено са Зеленог венца (на тадашњу периферију града) до 1886. године, када је премештено на новоизграђено Ново гробље. Дакле и после турске окупације је ту било гробље.