„Фашизам више није био закон, али је и даље био међу нама, у истом облику, са свим својим арсеналом надмености и охолости, са свим оним људима које је довео Мусолини, који су били потребни новој италијанској републици како би бирократија функционисала.“
Марко Балцано, Остајем овде, Београд, 2021, 191.
Роман Остајем овде, италијанског писца Марка Балцана прича о судбини Немаца из Јужног Тирола, који је после Првог светског рата и распада Аустроугарске припао Италији. Ситуацију је отежавао фашистички режим, који је силом настојао да им наметне италијански језик, који већина није разумела. Околности су се преокренуле појавом нацизма. Сасвим друга група људи је постала непожељна. Било је и оних који нису пристајали ни уз фашисте ни уз нацисте, иако је многим Немцима деловало да ће им Хитлер донети спас. Уздали су се у зло да ће њима донети добро. Не само рат, него и идеологије су растављале породице, биле су моћније од осећања према најближима. Храброст се исказивала борбом и када је судбина предодредила пораз. Живот се настављао ослобађањем од прошлости, напуштањем сећања избављало се од заточеништва духовима. Поглед је зависио од перспективе, нечија пропаст била је цена напретка за друге, или само начин преживљавања за треће. Средњошколски професор књижевности Балцано је све то писао једноставним језиком, којим прича тече попут воде, која прети да преплави све, али не ускоро, него у неком неодређеном тренутку у будућности, када ће данас суштинско већ изгубити на важности.
„Човек са шеширом слегнуо је раменима и саосећајно климнуо главом. Добро је познавао људе, он је цео живот радио по свету. Свугде су исти, жуде само за спокојем. Драго им је ако не виде. На тај начин је већ очистио друга места, разровао четврти, срушио куће како би прошле пруге и ауто-путеви, излио бетон по њивама, изградио фабрике уз речне токове. А његов посао никада није западао у кризу јер га је било највише тамо где постоји инертно поверење у судбину, ослобађајућа вера у Бога, немар људи који чезну само да имају мир. Све му је то омогућавало да седи и пуши цигаре у својој бараци, док су изгладнеле сељачине, ангажоване из неког далеког краја, стизале возовима да грбаче на киши попут робова, да умиру од силикозе у подземним тунелима. У његовој дугој каријери одувек је све ишло као по лоју када је требало уништити столетне тргове, куће које су прелазиле с оца на сина, зидове који су сведочили о тајнама мужева и жена.”
Марко Балцано, Остајем овде, Београд, 2021, 172.
Хоризонт хронотопије 