Бранимир Ћосић је у првом делу свог романа Покошено поље аутобиографски приказао живот у окупираном Београду из дечије перспективе. Ово је једна једна епизода из поглавља које се зове глад.
„Доле у вароши прорадише трамваји. Крај срушених врата и излога закуцаних даскама, појавише се и неки цели излози. „Москва“ би оправљена, рупе од граната некако зазидане, кафана позлаћена и проглашена за официрску касину. У њој се појавише колачи, бела кафа са кремом, келнери у белим капутићима и крутим огрлицама. Ту, у средини града, по Кнез-Михаиловој, у Управи фондова где је био Гувернеман, у господској Крунској и Милоша Великог улици, живели су углавном окупатори, господа официри, господа цивилни чиновници, њихова војничка послуга, њихове жене или наложнице. Горе, по периферији, распуклој и прашњавој, вукли су се домороци, скучених покрета, несигурни, зазирући од сваког иоле боље обученог човека. Ту су улице стално изгледале као напуштене, прилике стражара на раскршћима виделе су се са свих страна, огромне. Иза зидова срушених или напуштених кућа пратиле су их грозничаве очи. И чим би се они окренули или замакли у другу улицу, чуло се сухо праштање одваљених дасака са прозора, ломљење напуштених врата или баштенске ограде, подизање подова. У исто време, читави каравани деце и жена гмизали су преко Топчидерског брда, натоварени суварцима из оближњих шума, из Топчидера, из Кошутњака, сухом поломљеном грађом из разрушених вила. Све што је могло да послужи за огрев, дизано је. Ломљени су по парку млади платани, чупана винова лоза по виноградима, скидане заостале клупе. Исти такви каравани су лутали по околним селима тражећи мало брашна, парче меса, комад киселог сира. Сви београдски паркови и пољане беху преорани и засађени кромпиром и сунцокретом. Док су војници садили, око њих није било никог. Али кад у ноћ одоше, читави чопори изгладнелих нагрнуше на пољане, преврћући ноктима свежу земљу и вадећи оданде расечен, прљав и тек засађен кромпир. У мраку се нису могли видети. Чуло се само њихово убрзано дахтање над самом земљом, помешано са земљом.“
Бранимир Ћосић, Покошено поље, Београд 1975, 111-112.
На крају овог романа може се прочитати одличан одговор на данас актуелно питање да ли би 11. новембра у Србији уместо дана примирја требало обележавати као Дан победе.
Хоризонт хронотопије 