„Историја је забележила, да се, после седамнаест година, од њиховог населенија, појавила у Русији чудна фатаморгана на небу. Која се зове Aura Borealis. Али историја не бележи шта су они мислили, док су гледали, ту фантастичну, небесну појаву. Каквог је смисла то имало у њиховом животу?“
Написао је Црњански у Другој књизи Сеоба, која је сјајно сведочанство како књижевност може да удахне живот историји.
О разлици између историографије и песништва Аристотел пише:
„Из онога што смо досад рекли очевидно је и то да није песников задатак да излаже оно што се истински догодило, него оно што се могло догодити, и што је могуће по законима вероватности или нужности.
Јер историчар и песник на разликују се по томе што први пише у прози, а други у стиховима – јер би се и дела Херодотова могла дати у стиховима, па би она исто тако била историја у стиховима, као и у прози – него се разликује по томе што један говори о ономе што се истински догодило, а други о ономе што се могло догодити.
Зато и јесте песништво више философска и озбиљнија ствар него историографија, јер песништво приказује више оно што је опште, а историографија оно што је појединачно. Опште је кад кажемо да лице с оваквим или онаквим особинама има да говори или дела овако или онако по вероватности или по нужности; а на то песништво и обраћа пажњу кад лицима даје имена. Појединачно је кад кажемо шта је Алкибијад урадио или доживео.“
(Аристотел, О песничкој уметности, Београд 1988, 59.)
То размишљање славног античког филозофа је опште место и најчешћа полазна тачка када се анализира однос историје и књижевности. Међутим, књижевност и историја су се промениле у односу на своје хеленске почетке. Историја је у пуном смислу постала друштвена наука, не само прича о судбинама моћника, а књижевност се не бави само типским карактерима, него је постала веома лична, субјективна.
Историографија је уобличавање истраживања документованих чињеница о историји (развоју друштва у прошлости). Књижевност има слободнију форму и садржину. Историја је наука, књижевност је уметност. Историчар оживљава дешавања, књижевник ствара. Историчар покушава да прикаже реалност и изведе рационалне закључке, књижевник машта и препушта се изражавању емоција.
Књижевност оживљава документоване трагове прошлости, посматра историју кроз живот појединца, живот човека са осећањима, а не популације која чини бројке у статистичким извештајима. Али књижевност без историјских или друштвених тема је сувише лична, затворена, изолована. То је однос појединачног и општег, замишљеног и стварног, емотивног и рационалног, то су две половине које чине целину. Свако ради оно што најбоље зна – историја скупља податке, књижевност прича причу (повест).
Кроз значајна књижевна дела прожета историјом проверићемо шта је занимало књижевнике и шта су нам оставили. Ово је прича како су најдаровитији појединци обрадили теме које су највише заокупљале друштвену заједницу.
„Роман није историја и неће то никад бити.
А жалосно је, кад је фотографија, кроз кључаоницу.“
Милош Црњански, по образовању историчар, по занимању књижевник, за Борбу, 1.9.1973.
„Књижевност не може без историје. Толико је историја насртљива и наметљива, да се убацује у текст, ако не може кроз врата, онда кроз прозор, ако не може усправно, онда пузећи. Историја се према књижевности понаша као према кућној помоћници. Књижевност треба да јој почисти ђубре и улепша кућу.“
Милисав Савић, Пепео, пена, шапат, Београд 2020, стр. 188.
Хоризонт хронотопије 