Шпански грађански рат у репортажама Црњанског

Значај Шпаније

Уводни текст („Зашто је пропала шпанска монархија“, 6.6.1937.) својим репортажама за београдски лист Време из грађанским ратом захваћене Шпаније прослављени српски књижевник је почео, у духу присталица генерала Франка, истицањем некадашње величину те државе. Шпанија није била велика само у физичком смислу, него и у доприносу европској цивилизацији:

„Та земља у којој се данас туку са толико дивљине, дала је Европи не само велике мислиоце и научнике, него и велике идеале.“ [288][1]

Црњански није пропустио да истакне које су све културе допринеле величини Шпаније:

„Већ пре две хиљаде година, Шпанија је била богата и културна земља. Прво картагинска, затим римска, затим арабљанска култура начиниле су ту земљу правим вртом Европе.“ [287]

Истиче Црњански чак и значај овог рата свести доприноса Шпаније Европи:

„Да није дошло до крвавог сукоба републике и војске у Шпанији, људи би били заборавили, да је то била једна велика земља, велика сила, једно скрхано крило човечанства.“ У том смислу се може рећи да је рат био користан јер „не треба никад заборавити да је то земља Сенеке, Марка Аурелија, Кортеза, Колумба, Сервантеза.“ [287-288]

Обнову шпанске моћи види као главни задатак побуњеника против републике:

„Шпаније је столећима имала високу културу и велику моћ. Главни проблем, на страни генерала Франка није само победа над левичарима, него и то: да ли ће се родити једна шпанска генерација која ће Шпанију опет начини великом силом, као што је била?“ [287]

Као да је у шпанској монархији видео средство уздизања Шпаније.

„[…] створена је шпанска монархија која је трајала вековима и која је била тако моћна и велика, да у њој сунце никада залазило није. За време Карлоса Петог [краљ Шпаније Карлос I, односно цар Светог римског царства немачког народа Карло V] и Филипа Другог [његов син и наследник у Шпанији, али не и у Царству] Шпанија је господарила Европом и превозила незмерно благо из Америке коју је она открила.“ [288]

Моћ Шпаније ипак није била вечна:

„Енглеска је сменила Шпанију у владавини над морима, и шпанска је монархија све више слабила. У рату са Америком, прошлог века [1898], шпанска сила је потпуно пропала [изгубивши све преостале колоније, ако не рачунамо поседе у Мароку и Канарска острва, која и данас поседује].“ [288]

Како је за време монархије Шпанија ипак изгубила моћ?

„Шпанска монархија пала је не са шпанским краљевима, него са Бурбонима. Бурбони нису умели да се саживе са шпанским народом. Раније, монархија је била симбол Шпанаца. Монарси шпански били су велике личности [Црњански пак не увиђа да већ споменути оснивач империје и њен најмоћнији представник није био само Шпанац, а када је ступио на престо није знао шпански језик]. Са Бурбонима, које је сликао Гоја, они су постали карикатуре“ [288]

Суштину значаја монархије видео је у повезивању са црквом.

„Шпанско краљевство ујединило је Шпанију у борби за хришћанску веру против мухамеданаца [муслимана]. Краљ је био првоборац цркве и у тој борби освајања Шпаније од Мавара [Арапа из северне Африке], створена је шпанска монархија […]

Католицизам је држао престо у Шпанији, и шпански краљеви жртвовали су се за цркву. Бурбони су пали као жртва слободних зидара.“ [287-288]

Црњански је увидео да је Шпански грађански рат знатно сложенији, него што поједностављена подела изгледа из перспективе Европљана који су се умешали у тај сукоб.

„Свет је већ заморен братоубилачким ратом у Шпанији, али нема сумње да ће се још дуго говорити и дискутовати о Шпанији. Људи говоре према томе да ли стоје политички на лево, или десно, али има много проблема, који се не познају добро у широј јавности. Такви су основни проблеми: шпански монархизам, католицизам у Шпанији, мешање војске у политику, сепаратизам Каталонаца и Баска, синдикалистичке организације радника у Шпанији итд. Сви ови проблеми у Шпанији имају нечега специјално шпанског.“ [287]

У данашње време, када се на Шпански грађански рат углавном гледа из левичарске перспективе у њему поражене републике, извештаји Црњанског из супротног табора драгоцени су за историчаре и заинтересоване који нису судије, него се труде да са разумевањем објасне мотивацију обе стране, јер се само тако може исправно схватити овај догађај који је представљао увод у највећи сукоб у историји.

Репортаже и позиција Црњанског

Милош Црњански је, као познати књижевник, о Шпанском грађанском рату извештавао из штаба генерала Франсиска Франка за београдски дневни лист Време. Шпанију је први пут посетио 1933. године, као новинар, на позив шпанског посланика у Београду.[2] Као државни службеник (аташе за штампу Централног Пресбироа при председништву југословенске владе) Црњански је од почетка 1936. до средине 1938. боравио у Берлину.[3] Време је објављивао његове извештаје из Немачке и Италије у време док је председник владе био Милан Стојадиновић[4] (који је тада био „стварни власник листа“ Време[5]). Да извештава из Шпанског грађанског рата Црњански је отишао уз препоруку Франковог посланства у Берлину.[6]

Репортаже из Шпанског грађанског рата Црњански је писао као новинар режимског листа државе која се у спољној политици приближавала Италији и Немачкој и која још није успоставила дипломатске односе са СССР. Време је објавило 17 репортажа Црњанског, током 40-ак дана од 6. јуна до 12. јула 1937. године.

Зарађене стране и пропаганда

Сукобљене стране Црњански не назива републиканци и побуњеници, него „црвени“ (боја комуниста) и „национална Шпанија“. Оставља утисак да је то био сукоб шпанских националиста и интернационалиста из Шпаније, чији ће исход зависити од тога да ли ће га решавати сами Шпанци или и интернационалци.

Из штаба националиста Црњански је информисао задивљујуће о њима и оповргавао оно што је називао пропагандом црвене и европске штампе, за коју је наводио да је наклоњена супротној страни. Са лица места је демантовао оптужбе од којих су неке данас превазиђене, али су тада биле актуелне, као да „Франко ратује само помоћу Мароканаца, Немаца и Талијана“. [293] Црњански их оповргава констатацијом да „треба бити луд, па веровати, да се може ратовати више од годину дана против свог народа, а немати уза себе никог из тог народа!“ [293] Црњански је споменуо и сада већ чувени слоган републиканаца No pasaran! („Они неће проћи“), али је истакао и да је он преузет из другог рата у другој земљи: „непријатељ је усвојио и понавља познате речи, које су постале славне у вези са Верденом [одбраном Француске од Немачке у Првом светском рату]“ [303]

Закључио је Црњански да „многи и многи драматични догађаји, јављени са шпанског бојишта, били су само новинарска патка.“ [295] Преноси и да „страна штампа не верује у дух Франкових трупа“, али и то оповргава, позивајући се и на тврдње других дописника „да је на овој страни баш оно што је најбоље у војсци, дисциплина и фанатична воља за победом у коју се овде нимало не сумња.“ [318] На Црњанског је војска из чијег је штаба извештавао оставила снажан утисак. Ни лошије околности, као кад „пуних пет дана јели су само парадајз и смејали се.“ [310] не спутавају њихов високи елан. У његовом приказу сви на Франковој страни су весели и насмејани. Чак и заробљеници након ослобођења „изгладнели и полумртви они су се церекали и поздрављали фашистичким [ту реч је Црњански први и последњи пут употребио тек у 11. репортажи] поздравом.“ [328] Такав елан и потпуно јединство (насупрот сукобима комуниста и анархиста на супротној страни) наговештавају успех.

У рату који се одужио назире се победник

У репортажама Црњански истиче преимућство Франкових снага, које контролишу већи и богатији део Шпаније („Франко држи колоније и острва. Те области нису ни осетиле рат пуне су изобиља.“ [316]), па располажу са више намирница и средстава, што често пресуди у ратовима који се одуже. Уз то је и војска технички опрељенија, па Црњански и овако бележи исходе битака: „Међународна бригада, која је напала на том сектору [на страни републиканаца], била је збрисана као замахом руке преко шаховске плоче. [304]“).

Надмоћнија страна ипак није могла брзо да оконча сукоб који се одужио јер се ратовало у великој држави („На појединим тачкама долази до огорчених битака, а читави делови фронта уопште немају контакта.“ [195]), за чију контролу су биле неопходне бројне трупе („О италијанској и немачкој помоћи много се прича, али и ту прави много сензација страна штампа.“ [295]).

Црњански је пружио и сажет преглед збивања и у првој години ратовања. „До марта ове [1937] године, побуна војске против републике, у Шпанији, имала је много успеха. […] Први моменти побуне војске, били су драматични и брзи. Франко је у брзом налету с почетка заузео био добар део Шпаније. Оно што није нико очекивао, он је у прво, критичнo доба, очувао везу између Марока [одакле је довео војнике који су ти били стационирани да спрече нову побуну против шпанске власти] и Андалузије [покрајине на југу Шпаније], што му је омогућилa да маршира на Мадрид.

Међутим, не треба се варати, марш на Мадрид, није марш на Рим талијанских фашиста. [када су претњом насиљем добили власт 1922. године] У Шпанији су сасвим друге прилике и друга бојишта. Да је генерал Франко, марта месеца, успео да пресече друмове који везују Мадрид са Валенцијом, Хуеском, Барцелоном [упориштима републиканаца], шпанска трагедија била би завршена, овако у њој тек има да се одиграју још два дуга и крвава чина. Пад Билбаоа и пад Мадрида, то јест ако не дође до међународних заплета…“ [294]

Пад Билбаоа

Током боравка Црњанског у Шпанији од догађаја значајних за исход рата десио се пад највећег града Баскије (19. јуна). Објашњен је значај те битке. „Напад на Билбао био је духовит излаз Франка из ситуције код Мадрида [неуспешан покушај освајања главног града крајем 1936. када су се републиканцима придружили добровољци из СССР и почетком 1937. када је Франко попунио трупе војницима из шпанске колоније у Мароку и савезничке фашистичке Италије]. […] Ако падне Билбао, Франко ће добити читаву армију за фронт код Мадрида, и то армију, која је до сада била најбоља [Црњански је хвалио ратовање Баска]. Сем тога решиће и питање сепаратизма код Баска.“ [296]

Освајање Билабао је задивило нашег извештача. „Билбао је освојен и поред одбрамбених утврђења за која се мислило да су „неосвојива“, јер их је приморано становништво Билбао изградило „за дивљење“. Међутим, „ова утврђења, на која су људи утрошили осам месеци мучног рада, пала су, према плановима за напад, за свега осам сати“, јер је „генерала Мола имао у својим рукама савршену обавештајну служби“ па се у северној војсци знало на ком месту утврђења још нису била довршена. [319] Црњански као да ликује када после битке подсећа „говорили су да ће Билбао бити гроб фашизма“ и као контраст додаје „’Интернационала’ тога вечера умукла је по шанчевима око Бибаоа.“ [320]

Каснији описи изгледа града после битке су више нису еуфорични, а Црњански за то кривицу сваљује на поражену страну.

„Видели смо животињске и људске лешеве, разбијени намештај како лежи по улицама, а тамо где није остало ништа да се уништи, запогањени су бунари. […] Испод нас Билбао је изгледао аветињски. […] Међународни одреди хтели су да Билбао потпале. Већ су на неколико места постављене мине. Али ова намера је осујећена. Сепаратисти су пак осећали да су Баски и било им је доста уништења Дуранга, Аморабијете и Гернике. Сви мостови су бачени у ваздух или срушени. […] Леп град је потпуно црн од динамита и нема ниједног прозорског окна.“ [327]

Али, по репортажама Црњанског, чим се променила власт у граду све је постало боље у Билбау („Био је празан и изумро. Данас су улице пуне људи, све је у шпанским националним бојама. Војска пролази по улицама, пева се; игра; пева се и кличе на прозорима.“ [327], а то је требало да буде назнака шта чека целу Шпанију.

Занос Црњанског је био толики да је и сутрадан послао репортажу у којој је поновио неке већ објављење ствари, јер је и стање у граду било непромењено.

„Већ трећи дан траје у Библаоу ватромет. Шпански је обичај да ватрометом прослављају свечане тренутке. Пуцају петарде, у ваздуху се распадају ракете, издалека човек би помислио да се по улицама Билбаоа тек сада бије страшна битка.

Билбао је одахнуо, као неко кога су држали за гушу и давили, па га спасли у последњем тренутку. Једно немачко комунистичко одељење у војсци сепаратиста бацило је у ваздух свих 7 мостова, који сад леже у реци и хтело је да баци у ваздух, динамитом, и друге делове града. Баски су то, у последњем тренутку, спречили. Исто одељење немачких комуниста спремало се да побије, при повлачењу, целокупно становништво које није хтело да напусти град, али су Баски то спречили. […] Противник је у повлачењу разорио и загадио све бунаре, воде нема и деца вриште за водом.“ [328]

Међутим, иако се победа коју је Црњански прижељкивао приближава, њега почиње да брине судбина Шпаније.

„Велика шпанска застава вила се са зграде провинцијалске владе. Ја сам је дуго посматрао. Било је нечег јадног и страшног у том мењању и дотеривању застава. […] Трагедија Билбаоа је завршена, али у мислима видим да још има толиких шпанских трагедија. Где је Мадрид, где је Валенција, где је Барцелона? Над њима се лепрша још увек велика црвена застава. Ко зна колико ће крви још протећи и да ли и те вароши неће доживети судбину Билбаоа?“ [331]

Вођа

Црњански је истицао Франкову војничку сталоженост, насупрот фанатичности демагога.

„Франко је стекао своје чинове у Мароку, а не као што марксистички новинари пишу, по салонима и помоћу жена. […] Франко је био најмлађи генерал шпанске војске, са 35 година. И све се може рећи за Франка, само не да је романтичар и лакомислени фанатик. […] Па ипак, Франко је све пре него тип диктатора, демагога и говорника. Он је пре свега милитариста у најбољем смислу те речи. Он је као професор војне академије васпитао неколико хиљада официра и у томе је његова снага.“ [292-293] […] Генерал Франко, очигледно, није ни фанатик, ни демагог, ни присталица Алфонса XIII [последњег шпанског краља пре укидања монархије], нити човек католичке реакције [на републиканско одвајање цркве од државе и национализацију црквених имања], него војник пре свега.“ [296] […] Генерал Франко је врло добар психолог; он не воли проливање људске крви; њему је милији систематски војни рад; он штити своје људе и није чудо што га они и обожавају.“ [319]

Осим као одличног стратега, приказао га је и као породичног човека.

„Кад има слободног времена одлази кући да се са својом ћерчицом игра. Гђа Франко није само врло елегантна жена, него и варедно лепа Шпањолка.“ [301]

Шпанци

Црњански је у својим репортажама пажњу посветио и градовима у којима је боравио, као и њиховим становницима. У Саламанки запажа:

„Живот тече овде сасвим нормално. Деца играју у прашини, дућани и биоскопи су пуни. Недељом приређују се борбе с бикова. Маса свако подне трчи да види смену страже. Крај свих тих грозота, које су се десиле, Шпанци се понашају као да није рат, него неки сватови.“ [300]

Након Кастиље боравио је и у Баскији, а и тамо је владало исто расположење.

„Баски су добри католици, али су по природи весели. Свако вече на главној улици ствара се живост и гунгула […] Виторијанске жене су врло лепе, али је исто тако и морал врло строг. Ко се овде кибицује са девојком мора и да је узме за жену! […] Ова баскијска област оставља на човека изванредан утисак. Овде почиње један нови живот. Бегунци из Барцелоне и осталих угрожених места налазе се скоро у свакој кући. Шпанци се упознају у својој несрећи. Они се међусобно воле.“ [321]

Црњански има речи хвале за војничке врлине Шпанаца, па и за Баскијце, код којих истиче поделу која се у поједностављеним приказима овог рата занемарује.

„Шпанци су поносни и врло храбри. […] Шпански војници боре се врло добро, али они праве шале и кад гледају смрти у очи. [325] […] Баскијци су чврсти, а на обема странама борило се поред Навара и Кастиљанаца, и много Баскијаца. Они су код црвених сепаратисти, а код нацоналиста монархисти. [323]“

Одаје признање за ратовање Црњански и страни која му није ближа, и тиме још једном показује поштовање према Шпанцима, иако не цени неке њихове политичке вође.

„Нарочито је Билбао пун мале деце, која иду улицама и за војницима и траже хлеба. Видео сам хлеб, који су јели браниоци Билбаоа, последњих дана. То је била нека смеса кукуруза и сламе. Ја сигурно немам сажаљења према Франковим противницима, али скидам капу пред овом сиротом масом, сепаратиста баскијских, анархиста и комуниста. Франко је имао бомбардере најмодернијег типа. А црвени су имали сао пушку у руци, раденике и црно баскијско бере на глави. И ништа више. Ти људи су се тукли добро и нема смисла како то сада чини светска штампа писати о њима са презрењем. Одбрана Билбаоа била је једна донкихотерија, али је маса опет показала, да је боља од својих вођа.“ [330-331]

Мароканци у Шпанском грађанском рату

Потврђује Црњански значај Мароканаца у овом рату, али и демантује преувеличавања тога, која су истицану у циљу дискредитације стране за коју ратују.

„Читао сам у страној штампи, да је Франко опкољен мароканском гардом, јер у Шпањолце не може да се поузда. То је врло духовито речено, али није тачно. [302] […]

Европска јавност није тачно обавештена о Мароканцима. Претерује се њихов број, који се боре на фронту. [314] […] Ноћу су Мароканци страшни непријатељ и они се појављују свуда где се појављује интернацонална бригада. На тим сектрима одиграцају се најстрашније сцене овог рата и најлуђа јунаштва. […]

Генерал Франко био је комадант страначке легије [легије странаца] за време узимања шпанског Марока. Он је ђак генерала Мажиноа и великог колонијалца Лиотеја. Почетак његове „побуне“ [Црњански и овде избегева да их назива побуњеницима против републиканске власти, јер их сматра правим, националном Шпанијом] показује врло духовит увод ратног плана. Он је са Канарских острва [шпанска (још увек) колонијална територија (југо)источно од Марока], где га је преместила влада, мислећи да га тако разоружа, долетео у Мароко одмах првог дана. Морос су били прва трупа, која је повела рат са много елана. Данас њихова застава, зелена боја са звездом ислама, вије се крај шпанске на командама.

[…] Да је Франко базирао свој почетак на њима, била је врло духовита војничка идеја. Данас је, и то се заборавља, шпански Мароко, велика и јака резерва Франкова. Нису Мароканци, који воде само рат за Франка; рат води цела бивша шпанска војска, официрски кор, Андалузија, Навара, и нарочито „фаланга“ и „боина роха“, црвена капа баскијских монархиста, али су Морос били и остаће сликовита и елитна трупа овог рата.

Шпанија и маварски Мароко били су вековима противници [Шпанија је настајала тако што су хришани протеривали муслимане са Пиринејског полуострва], али треба знати, да је било и великих епоха мира, мешања и сарадње између Шпаније и Марока. Ни овај рат неће проћи у том правцу и без последица. Ови бледи инвалиди, са штакама и турбанима, на улицама први су весници једног новог права Африканаца, засад само пасивног али ће постати активно једног дана.“ [314-315]

Најављује Црњански да би Мароканцима допринос у овом рату могао обезбедити афирмацију за слободнију будућност (независност ће дочекати тек у другој половини века).

Црњански на фронту у Шпанији

У Шпанији је Црњански оживео осећај проживљен у Првом светском рату (1914-1918), из перспективе писца Оклеветаног рата (баш у Времену 1934. објављена полемика са Мирославом Крлежом) више него Дневника о Чарнојевићу и Лирике Итаке (дела која је написао по повратку из Првог светског рата).

„Чим сам стигао одмах сам изразио жељу, да ми се дозволи да одем на фронт и разгледам положаје. Мој шпански пријатељ није био тиме одушевљен. Међутим мени је његова опрезност изгледала претерана, јер оно што могу други да чине, то могу и ја. Сада нисам дошао у Шпанију зато да проучавам шпанску готику или читам Гонгору! Дошао сам да видим рат и ја ћу га и видети, као што сам обећао Времену. Тамо где су погинули толики Шпанци, ту се може и један странац – уосталом сасвим безначајан – опасности изложити. И тако сам јуче добио дозволу да одем на фронт.

[…] Разни мириси који долазе до мене, севање разних електричних џепних лампи, гласови који се чују, лица која се виде, све ми је то добро познато. Видим себе од пре 20 година. То је рат. Тутњава митраљеза у шуми заиста није ми нимало непријатна. Чини ми се као да сам из даљине дошао кући и одмах сам осетио да ћу добро спавати.

Поздрављам војнике, пружам им руку и непрестано понављам: „Вива Еспања!“ о је једном био у рату, остаће исти такав, као и она стара батеријска кобила, коју су, кад је остарила, употребљавали за пренос сифона из једне фабрике. Сваки пут, када је чула топовску грмљавину, почела је весело да скаче.“ [305]

Епилог

Иако је Време у уводој белешци првој репортажи писало „Наши читаоци добиће из написа чувеног пера г. Црњанског, објективну слику данашње Шпаније и одговоре на питања, које сваког дана поставља сваки Европљанин.“ [617], Црњански није био непристрасан, а није успео ни да постави питања Франку и од њега чује одговоре.

„Ту, пред том зградом, свако подне седим и чекам, да ми јаве: кад ће ме примити генерал Франко.“, писао је Црњански 13. јуна [302], а крајем месеца је констатовао:

„Генерал Франко нерадо даје изјаве о ономе што припрема у Шпанији, на пољу унутрашње политике. Он уопште прима новинаре, а ако му се поднесу политичка питања, сигурно је да ће се интервју саботирати и да новинару, који ставља политичка питања, може пре да израсте седа брада, него што ће бити примљен. Интервју добијају само они, који не стављају писмена питања, него се задовоље баналним пријемом и који пристају да објаве у својим новинама оно, што им се да у Министарству пропаганде у Саламанки.“ [331]

Констатовао је (30. јуна) и са којим ризиком се суочавају новинари у Франковом штабу, јер он није рад да и излази у сусрет.

„генерал Франко, који је стигао јуче изгледао је блед и уморан од напора последњих дана. Опкољен је групом генерала и забрањено је вадити фотографске апарате. Ми смо били спремни да учинимо све, само да дођемо до једног снимка овог историјског тренутка. Али у Шпанији полиција не зна више за шалу и на један неопрезан покрет руке одговара хицем из револвера! Нико није фотографисао Франка.“ [330]

Али, Црњански је онда уместо Франковог одговора известио свој закључак.

„Међутим, ја сам у могућности да дам директан одговор на питање: шта припрема генерал Франко у Шпанији? Он припрема повратак бурбонске династије.“ [332]

Томе је Црњански додао и своју анализу потеза који је очекивао да ће Франко предузети након победе.

„Сам по себи факат да генерал Франко жели повратак монархије не би било нимало несхватљив. Истина, генерал Франко је важио за републиканца, иако само за умереног републиканца, али поле свега што се у Шпанији десило, не би било чудно ни да се један републиканац реши за монархију! Краљ би, кад се рат сврши, најбоље могао да опет помири и окупи поједине делове Шпаније, монархија би најбоље могла да изврши амнестију политичких криваца, да врати нормалан живот. Монархија би најбоље могла да учини крај личним трвењима појединих политичких вођа итд.“ [332]

Црњански примећује да „при паду Алфонса XIII [последњег краља] монархију није бранио нико, па ни влада, ни парламент, ни војска, ни жандармерија, а широке народне масе још мање“, али да број монархиста расте последњих година „јер република није умела да консолидује прилике и јер је хаос у Шпанији бивао све већи.“ [332]

Међутим, Црњански почиње отворено да критикује Франка због његовог начина владавине.

„Оно што подвлачим у овом случају није намера, него начин: како генерал Франко припрема повратак монархије? Он припрема тај повратак поглавито интригама и насиљем. […]

Један велики занос правих националиста, који уједно траже и реформе, социјалне реформе, представљала је странка шпанских фалангиста. Она није хтела да се питање монархије већ сада решава. Франко је смрвио шефове те странке, мада је та странка прва изишла на улицу, да се бије са комунистима и мада је она гинула за Шпанију онда, када од генерала Франка није било ни гласа и када је он примио плату републиканког шефа генералштаба.

Искористивши садашња тешка времена, генерал Франко и његова околина, довела је на сва командна места своје људе, без обзира на патриоте већих заслуга. […]

Оно што је најгоре, то је мишљење, које о потреби социјалних реформи у Шпанији, у околини генерала Франка влада. Мени је шеф обавештајног одсека генералштаба и један од главних повереника генерала Франка тумачио како у Шпанији, социјалних проблема тако рећи једва и има!!! Земља је богата, сељак је богат и само је бољшевичка пропаганда крива да се Шпанија разгласила у свету као земља социјалних сукоба и потреба великих реформи! Мени се од оваквог схватања коса на глави дизала. Међутим, шта сам могао да радим? У Шпанији се данас, и кад се долази као пријатељ, са добрим везама, лако загати апсанска врата…

За Бурбоне је једном речено да ништа не заборављају и да ништа ново нису способни да науче. Ја мислим да им се чини неправда. Они који ништа нису научили, то су њихови саветници и њихови експоненти и они ће у Шпанији довети опет монархију, али не честитим политичким радом, убеђивањем маса, задобијањем симпатија, него интригама, хапшењима и насиљем. Да ли ће такав повратак монархије у Шпанији значити једну нову, срећну епоху за земљу, или само извор нових нереда и ужаса, то остављам да цене по свом мишљењу читаоци Времена.“ [333-334]

Франко јесте обновио монархију у Шпанији, али тек неколико година касније (1947), али није довео на престо наследника из бурбонске династије, нити иког другог, него је лично био не краљ, него регент (вршилац дужности краљевске власти).

Црњански је у претпоследњој репортажи, објављеној под насловом „Зашто Франко хапси патриоте?“ изразио симпатије за политичку организацију Шпанска фаланга и незадовољство што је Франко уклонио њеног вођу. Црњански им је приписао највеће заслуге јер су били националисти који су први отпочели борбу против комуниста. Уз то им је давао и предност за будућност јер је њиховом политичком програму дао највећи значај.

„Мануел Хедиља није крио своја политичка убеђења. Према интервјуима које је давао, шпанска фаланга имала је следећи политички програм: једну јаку Шпанију, ауторитативну, али и социјалну. И баш социјални део фаланге, сматрао је Мануел Хедиља за важнији. Тражио је да се одмах решава питање аграрне реформе и нарочито земљорадништва, које је у Шпанији пролетеријат на великим феудалним поседима. Према Мануелу Хедиљи национална побуна не би имала никаква смисла, ако се не реше социјална питања. Фаланга је била нарочито против старих политичара, против бивших партијских величина. Међутим, Мануел Хедиља није био против марксистичких маса. Он је говорио да треба стрељати комунистичке шефове, али да не треба грозотама одбијати од себе радничке масе, које су се нашле на супротој страни од националиста. Врло строго говорио је мануел Хедиља о цркви, мада је био добар католик и мада се у фалангу примају искључиво католици.“ (335-336)

Црњански је у штабу Франка чуо да је вођа организације коју Црњански оцењује као „најбоље што је национална Шпанија дала“ (336) Eдиља затворен као побуњеник против Франка и издајник у дослуху са комунистима, што Црњански никако није могао да поверује и те оптужбе су изазвале његов бес. Занимљиво да је хапшење и осуду Eдиље Црњански (наизглед) само узгред споменуо раније у репортажи од 26. јуна [318]. То отвара питање да ли је Црњански извештавајући из штаба Франка био у прилици да слободно изнесе своје процене, поготово имајући у виду да је споменуо проблеме новинара у штабу.

Отвореније са дистанце изван граница цензуре

Црњански je директнији постао након напуштања Шпаније (последњег дана јуна)[7]. Отуда другачији тон у последње три репортаже, иако се за њих не наводи да је Црњански у међувремену напустио Шпанију, него се то може закључити на основу претпоследње реченице друге репортаже објављене по повратку, а добија очигледну потврду у последњој репортажи, иако је и изнад њеног наслова писало „Време у Шпанији“.

Дочаравајући моћ католичке цркве у Шпанији Црњански је у последњој репортажи нагласио да су њени представници вршили цензуру његових репортажа и то након војничке цензуре у штабу, па чак и после у пошти. Дакле, Црњански је узгред споменуо да су његове репортаже пролазиле вишеструку цензуру. То се мора имати на уму када се оцењују вредносни ставови Црњанског изнети у његовим репортажама из Шпанског грађанског рата.

Црњански на крају отворено признаје оно што је из његових репортажа било очигледно: „Ја сам ишао у Шпанију са дубоком симпатијом за страну националиста.“ [336] и додатно открива „Ја сам имао везе у једној извесној организацији и пре са њима.“ [336] То што је Франко стао на чело националиста уклонивши Мануела Eдиљу, чију је фалангу спојио са карлистима (монархистима) Црњански коментарише критиком онога што се у Шпанији може очекивати након ратне победе оне стране коју је симпатисао Црњански:

„Ја не могу да разумем ништа од једне Шпаније, у којој помрaчина прогута 48 патриота, без икаквог суда, у којој шефове једне организације, која има више заслуга од свих шпанских генерала, хапсе и можда стрељају оптуживши их да су издајице и да су људи Валенције. Јер таква Шпанија неће никог одушевити, па био он сто пута националиста, јер таква Шпанија није ништа ново, него је то она стара и језива, Шпанија интрига, Шпанија инквизиција и Шпанија убистава без суда.“ [337]

Сваки идеали, колико год замишљени изгледали сјајни, када се остварују силом бледе у насиљу диктатуре, што је својствено сваком тоталитарном режиму. Власт која више не зависи од подршке оних у чије име влада временом занемарује њихове интересе и постаје циљ сама себи. На крају Црњански ефектним закључком истиче суштину његових репортажа:

„Што се мене тиче, ја сматрам да сам се и сувише одушевљавао за генерала Франка и да је време, по повратку из Шпаније, да обуздам мало своје одушевљење. А што се тиче национализма, национализам у Шпанији, који не буде водио рачуна, пре свега, о потреби социјалних рефорама, не вреди ни вредност мачкиног репа.“ [337]

После тога је Црњански ипак написао још једну репортажу, која је објављена недељу дана касније. У њој је истакао да ће из победе националиста највећу корист извући католичка црква, која има главну улогу на Франовој страни, као центар окупљања против комуниста, који су је напали.

„Републиканска Шпанија, када је отпочео покрет шпанских генерала, нечовечно је повела рат до истребљења против католичког клира и католичке цркве. Неколико хиљада католичих свештеника, тако се бар тврди у Саламанци [где је центар побуњеника], побијено је од марксиста на најбестијалнији начин. Католичке свештенике не само да су вешали, убијали бајонетом, него су их и преливали бензином, живе пекли, живе черечили. Цркве у Шпанији гореле су и рушене су. […] У страхотама које су се догодиле у Шпанији, сасвим је природно, да је дoшло до једне верске реакције на ужасан терор, којим су марксисти ударили на католичку цркву. У сваком селу црква је постала симбол око кога се скупља, и мора скупљати, свако ко неће да га обележе као ‘црвеног’“[8]

Црњански наглашава да ту није реч о Ватикану, него о католичкој цркви у Шпанији. Она је вековним блиским везама са монархијом стекла велика имања, која су реформатори на власти настојали да поделе сиромашнима кроз аграрну реформу, чему се црква одлучно противи.

„Нигде у Европи није долазило, никад, до такве експлозија мржње нижих сталежа против цркве као у Шпанији. Узрок је том није у католицизму, него у шпанском католицизму.“[9]

Црњански у последњој репортажи коначно потврђује да су зверства била обострана.

„Питање које ми се највише поставља, откад сам се вратио из Шпаније, гласи: да ли се и код Франка врше нечовечна насиља? Ја могу на то одговорити само оно што сам чуо у самој околини генерала Франка. У Севиљи, побио је генерал Кеипо де Љано од 8.000 радника рудокопа Рио Тинто 6.000. Према овој скали ја мислим, да се поступало и на другим местима. Ипак, истине ради, ваља истаћи, да са лично слушао у околини генерала Франка и од његових официра у Саламанци, да је несрећа што је генерал Франко сувише благ. „Он не стреља довољно!…“[10]

То је у складу са ранијом објављеном опсервацијом, која може послужити и као закључак о потреби сврставања на неку од страна у овом сукобу:

„На путу за Лас Аренас стоји недовршен један велики комплекс бетонских зграда. То је лудница, коју је Билбао већ почео да зида. Нека ме извине Шпанци, али најдубљи утисак, који ћу из Билбаоа понети то је, да би та зграда требала да буде безмерно велика и да се сви стрпају унутра!“ [329]

[1] Милош Црњански, Путопис II, Београд 1995, 287-337. Сви цитати су из наведене књиге, а бројеви страница су означени у загради. Изузетак су последње две репортаже (обављене 12. и 16. јула), које из неразумљивих разлога нису уврштене у ову књигу.

[2] Кринка Видаковић-Петров, Два виђења Шпанског грађанског рата: Милош Црњански и Ото Бихаљи-Мерин, у: Хоризон Хиспанија, Београд 2017, 200.

[3] Мирјана Секулић, Слика Шпаније у путописима и новинским чланцима Милоша Црњанског, докторска дисертација, Крагујевац 2012, 48-50.

[4] Зоран Аврамовић, Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског, Нови Сад 2007, 164.

[5] Опис за скениране примерке дневног листа Време на сајту Народне библиотеке

[6] М. Секулић, наведено дело, 221.

[7] Зорица Јанковић, Франко изблиза, Време, број 882, 29.11. 2007.

[8] Милош Црњански, „Иза генерала Франка стоји Хил Роблес“, Време, 12.7.1937.

[9] исто

[10] исто

Advertisements

One thought on “Шпански грађански рат у репортажама Црњанског

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s