Острво мира услед узбурканог мора, залазак сунца над Римом (Црњански, Код Хиперборејаца)

„Прошлост појединаца, као и престоница, у Европи, као и свих земаља, никада се не зна, сигурно. Она никад није видна, него се крије у руинама, зараслим у бршљан прикривених и прећутаних несрећа.“

Милош Црњански, Код Хиперборејаца, Београд 1993, стр. 171.

Прве године Другог светског рата, док тај сукоб још није захватио Југославију, Милош Црњански је провео у Риму, као дипломатски представник Краљевине Југославије.

„После таквих дана у Риму, моје мисли постају замршене и тужне, а живот тежак, са тим осећањем, да је у животу све само сан.

Да бих то некако заборавио, бацам се сав на свој свакидашњи посао, али је и тај посао, често, сасвим луд. Треба, тобоже, да предвидим, и то тачно, кад мисли Италија да уђе у рат?

Да ли ће Французи бомбардовати Рим? Да ли ће бити нападнута у овом рату, опет, и моја земља?“

Милош Црњански, Код Хиперборејаца, Београд 1993, стр. 28

А очекивало се да од рата Италију раздваја „неколико недеља, па можда ни толико“ (31) или „сви су знали, те године, да нас, од рата, дели још само месец-два. Делило нас је шест.“ (101)

У новинским круговима се говори, да ће Французи, ових дана, засути Рим, бомбама. Можда ће и енглески бомбардери доћи. Изгорећемо, као што је изгорео Ротердам, као што је изгорела Варшава.

Официри нас још теше, да то није сасвим сигурно. Нико неће радо запалити Рим.“

(115)

Међутим, мало касније се закључује:

„Овог пута господа Французи неће имати времена, да бомбардују Рим. Данас је капитулирала Белгија. Скоро ће и Француска.“

(122)

„Тих дана, свет је, заиста био обузео страх, да ће бомбардери, кад започне рат и у Италији, сравнити са земљом све те лепе вароши, спалити све те споменике прошлости, у архитектури и сликарству. Збиља се мислило да ће Французи и Енглези спалити талијанске вароши.“

(130)

Црњански стога те недеље пред рат не проводи само у својој канцеларији, него обилази Италију, од сунчаног Напуља на југу до снегом затрпаних Алпа на северу.

Италијанке алпске трупе на три хиљаде метара 1917. године

То мало место у Абруцима, као крпе на оделу, открива сву заосталост Италије, и сиротињу, у том крају. Шта значи тој сиротињи, рат, патриотска декламација, која се чује у Риму, као у театру? Ко ће у том крају да збрине породице оних, који остану, мртви, у Африци, или у Алпима, а који се враћају, без руку и ногу? Први пут, у Абруцима, увиђам, да је рат, ретко, пијанство, које обузима цео један народ. Италија је водила ратове, између појединих крајева, појединих ситних држава, појединих вароши. То ми се чинило, не само лудо, ружно, него и несхватљиво. Сад ми се, у Абруцима, чини, разумљиво. Сад се питам, шта се тиче света у Рокаразу, оно, што се спрема у Риму, у амфитеатру?

(47)

Желећи да од себе отера мисли о ономе што га чека у рату (71), Црњански користи последње тренутке да упозна Италију, али да се отисне далеко у својим сећањима, у мислима дане проводећи на северу Европе.

Црњанског надолазећи рат подсећа на претходни, који  му је оставио болан траг.

„Устајем идући дан без жеље да живим, јер ето, рат, по други пут, постаје мој нежељени доживљај, који замара, и деформише сав мој живот.“

(212)

„Мени је први светски рат покварио живот, и младост, па сажаљевам, и волим, све оне, који су учествовали у првом светском рату. Хоћу да видим како живи тај војник из првог светског рата.“

(73)

То болно искуство је заборављено и сада следи поново.

Резултат свега тога, за тог Талијана, из првог светског рата, била је и остала: сиротиња. Свет је давно заборавио да је уопште и било тог рата. Заборавила га је била и Италија, која је у том рату имала 700.000 мртвих.

Заборавила га је била и моја земља, која је у њему имала још више мртвих.

(74)

А у том претходном рату Црњански је ратовао против Италије. Невољно. (75)

Црњанског испитују да ли ће Југославија ући у рат и на чијој страни, а он нити зна нити сме да каже. (115)

А можда Југославију у рат уведе баш Италија:

Дан пре, посланик моје земље у Риму, отишао је у министарство преплашен, мислећи да ће му дати објаву рата, али, рат нас је заобишао. Само, докле?“

(134)

О политичким односима у Италији Црњански пише:

„Знао сам да диктатор жели, да право наслеђа престола претвори у условно, у право које би зависило, не од Бога, него од Главног одбора Партије фашиста. Знало се да припрема, у ствари, детронизацију.

А знао сам да и Умберто то зна.

Па шта се најзад десило?

Ништа се није десило.“

(101)

„У сред лета, године 1940, Италија уверава себе, да је у рату била врло сретна. Победа је сигурна. Ускоро ће доћи до мира.
Узрок за све то није, ни случај, ни нека колективна мрежа узрока, него један једини човек: Il Duce.

Умео је да изабере тренутак рата, умео је да изабере, добро, савезнике. То је човек, који је судбина Италије, заиста. У очима оних који гледају у свет, из Рима, он се сјаји, као нека талијанска, ренесансна, медаља. Сви смо били заборавили да има и другу страну, свака медаља. А свет дипломата, иако је и то знао, није смео да то јавно призна.

[…]

Рим је опкољен Мусолинијевим портретима, као кинеским зидом.

Он је све предвидео, он је све припремио, замислио, удесио, уредио, он све зна, он има увек право. Он се пита, њега питају, он све решава. Четрдесет милиона Талијана не мора више да мисли. Он мисли. Четрдесет милиона Талијана очекује да чује само једног човека. Четрдесет милиона Талијана зависи од само једног мозга (…)“

(238)

Али Мусолини зависи од још неког.

Није крив ни Мусолини, кажу. Није он тај који жели протеривање Јевреја. Него онај који и њему заповеда. Вођа нашег вође, кажу и смеју се кисело.

[…]

Нисам хтео да им кажем, да, у Норвешкој, све до године 1842. Јеврејин није могао да се настани. Закон је забрањивао.

(255, 261)

Рим се рата спасио.

„На дан уласка у рат, у Риму се још није знало, да Рим има најбољу заштиту из ваздуха: Папу. Свет је, већ прве ноћи, очекивао бомбардере Енглезе и Французе, као што је некада очекивао долазак варвара. Варвари, међутим – као да су били читали Кавафиса – нису дошли.“

(225)

Југославија није. Невероватне метаморфозе дешавају се марта 1941. године у Београду. Италијани су се плашили ранијег успостављања дипломатских односа Југославије са СССР, а онда Југославија потписује пакт са Немачком, да би само два дана касније владар и влада били због тога  смењени,  а онда нова уверава дипломатске представнике у Риму да то не значи одрицање Југославије од међународних обавеза.

Све то делује као комедија која претходи трагедији.

А спас се тражи у Русији, као у Другој књизи Сеоба…

И доћи ће Руси, и идентитет ће се изгубити у том опонашању, као у Другој књизи Сеоба.

Црњански је из Рима отишао у Лондон (преко Португалије), одакле се у нову Југославију вратио тек 1965. године. Код Хиперборејаца је објавио следеће 1966. године, четири године након Друге књиге Сеоба, написане у емиграцији.

„Нисам ни сањао да ћу, већ идуће године, седети међу обућарима, у подруму, у Лондону. Тих дана ме је привлачио само Микеланђело.“ 

(413)