Када се спомене Први светски рат у Србији прве асоцијације су победе на Церу и Колубари 1914. године, које се истичу као прве савезничке победе у том до тада највећем сукобу у историји. Међутим, то херојство, плаћено бројним жртвама, није било довољно да десетоструко малољуднија Србија трајно заустави Аустроугарску. Већ следеће године српске власти, војска и многи цивили су избегли из Србије која је окупирана, не само од Аустроугарске, него и од Немачке и Бугарске. Зашто се онда гинуло претходне године? Можда због савезника? Њима су српске победе помогле. Привремено је заустављен продор Аустроугарске, која због тога није могла да усмери све снаге на исток против Русије, па је и Немачка морала да јој помогне на истоку, због чега није могла да се усредсреди на Француску на западу. Мала Србија је помогла великим савезницима да добију на времену, а они њој да опстане? Да ли се гинуло против надмоћнијег непријатеља рачунајући на савезнике уз помоћ којих би Србија могла да се одупре? Пред окупацију, у јесен 1915. у Србији још не знају да ће и Бугарска ући у рат на непријатељској страни (савезници покушавају да је приволе на своју страну обећавајући јој српске територије), а надају се скором спасоносном доласку савезника.
О томе je писао Нушић у Деветстопетнаеста – трагедија једног народа (глава 1. Последњи септембарски дани и 2. Vive Les Al…), сведочећи из Скопља, и Бранимир Ћосић у свом роману Покошено поље (глава 12. Савезници) у којем су ликови тада у Београду. Нушићева књига је објављена 1921, а Ћосићева 1934. године.
Нушић је писао шта се причало по кафанама у јесен 1915. године.
Сву пажњу обратили смо на вести са бојишта и те су се вести просто гутале. Те вести казивале су да се на фронту наши јуначки држе, да немачки прелаз преко Дунава почиње бивати њихов пораз и да у Нишу [где се влада преместила из пограничног Београда] са поуздањем гледају у ситуацију или бар тако поуздање јавно исказују.
Бранислав Нушић, Деветстопетнаеста, Београд 2006, 24.
Нагађали су се следећи потези суседа.
Пре свега, не мобилишу само Бугари већ и Грци, а несумњиво је и Румунија на опрезу и тек што није стигао телеграм да и она мобилише. Ако Бугарска мобилише против нас, Грчка је уговорно обавезна да нас брани, а тако исто и Румунија, која не би дозволила поремећај страна на Балкану који је створио Букурештански уговор [којим је завршен Други балкански рат]. Према томе, ето вам ситуације у коју би запала Бугарска ако би нас напала. Али она то неће! Да је смела, не би она пропустила онако згодну прилику прошле године, када су Аустријанци заузели западну Србију. А кад је ту прилику пропустила па тек сад мобилише, значи да не мобилише против нас.
Нушић, 26-27.
Предвиђало се да ће положај Србије бити пресудан за исход светског сукоба.
– Ово је читав план, клопка, у коју су упали Немци. Наша је улога да њих, а са њима и Аустријанце, увучемо што дубље у земљу, а једна снажна руска офанзива на Карпатима и једновремена талијанска на Сочи има да им пресече одступницу или бар да их натера на једно вратоломно одступање, при коме ће евакуисати Срем, Банат и Бачку. Дотле ће се и Румунија определити и, са нама заједно, кренути широким фронтом и на север, и ту ће се, у мађарским равницама, повести највећа и најодлучнија битка овога рата, битка којој ће бити задаћа да скрха дефинитивно Аустрију и тим сломом нагна Немачку на тражење мира.“
Нушић, 27-28.
Али, суседи су могли да зауставе Бугарску, а за заустављање царевина које су напале Србију са запада и севера била је потребна помоћ моћнијих савезника.
То искрцавање савезника на југу било је утеха на другоме тасу теразија којима је на првоме била брига због пребирања бугарских трупа на истоку.
Нушић, 32.
Још није воз ни кренуо са станице, а већ се кроз варош просула, као освежавајућа дажда после запаре, вест да савезници стижу у Србију. Она је најпре обухватала прву, непосредну околину станице, па је после као поплава, као пожар, нагло хватала и распростирала се све даље, до најудаљенијих уџерица на крају вароши. О томе се најпре шаптало и дошаптавало, затим се гласно говорило и најзад се клицало и узвикивало.
Нушић, 34-35.
Отуд се још јављало да се Ниш кити српским и савезничким заставама, да се спрема свечан дочек и да је неописано расположење у Нишу.
Нушић, 36.
Мало доцније и телефониста са централе јави да је разговарао са својим лесковачким колегом и овај му на aпapaтy рекао да је у Лесковцу такође велико узбуђење, да се чине силне припреме, станица се кити и спрема се част и напојница храбрим савезницима. Заклаћe ce, вели, во и изнети вино у бурадима, купују се разнобојна платна те шију савезничке заставе, школска деца журно уче Марсељезу да је отпевају на станици, а девојке збирају цвеће да оките у борбама већ прослављене француске ратнике.
И као да се чаробним штапићем пробудио читав један бригом успавани град, оживе све и појавише се на улици озарена лица, као оно новембарских дана прошле године, када је прва реченица телеграма који је стигао са бојишта гласила: Аустријанци у паници и нереду одступају“.
Човек заузет бригом о сопственој опасности, нема моћи да види један шири интерес који је ван његове урођене себичности. Ни ми нисмо трагично схватили неуспех дарданелске експедиције, јер нам је он довео један зауавски пук на фронт, а вероватно за њим довешће нам и остале. Наше је расположење имало тога момента карактер злурадог задовољства, отприлике онаквог какво се јавља код трговца кад његов сусед и конкурент банкротира.
[…]
Чим је очигледан био неуспех дарданелске експедиције, Бугарска је осетила да су јој слободна леђа и одлучила се да изађе из резерве, разуме се, користећи се кратковидошћу дипломатије споразумних сила [Антанте], не ипак, све до последњег часа, отворено. Она 10. септембра објављује мобилизацију и објашњава дипломатији тај чин извесним захтевима које поставља као цену за своју неутралност. Кад споразум, на рачун Србије, пристаје на ту цену, Бугарска упућује мобилисану војску на српску границу, а уверава споразумну дипломатију [Антанту] да јој је намера ударити на Турску. Као одговор на овај бугарски акт, Грчка, држећи се савезнога уговора са Србијом, оглашава и сама 15. септембра мобилизацију. Краљ Константин притворно потписује тај декрет уверен да ће, имајући војску у рукама, моћи лакше да натури грчкоме народу политику која му се наређује из Берлина, али га Венизелос претиче дозволом да се у Солун искрцају савезничке трупе. Како би тај корак Венизелосов могао одговарати грчким, али не и пруским интересима, Константин – који ће мало доцније улогу немачкога агента заменити још одвратнијом улогом шпијуна и издајника своје земље-приступа државном удару, одстрањујући Венизелоса са власти и растурајући парламент.
Нушић, 39-40.
По рецепту, који је добио из Берлина, о значају међународних уговора, он српско-грчки уговор о савезу оглашава неважећим и, како се у томе тумачењу размимоилази са својим премијером, он овога отпушта.
Тиме је на Балкану, на један мах, створена нова и очајна ситуација. Та је ситуација последњих септембарских дана овако изгледала: на Дарданелима пропала савезничка акција; на Сави и Дунаву нагомилана немачка и аустроугарска војска, спремна да изврши напад на Србију; Бугарска мобилисане своје пукове шаље на српску границу; споразумне силе шаљу војску у Солун да помогну Србији; Константин грчки издаје Србију и на један мах се иза леђа споразумне војске, која треба да крене у Србију, налази – место савезничке грчке – једна војска којој је врховни командант крунисани пруски агент.
– Ми смо у клопци! – узвикнуо је очајно виши официр коме сам често, у оваквим приликама, одлазио да чујем мишљење једнога спремнога и разборитога војничкога старешине.
– А Румунија? – узвикује професор, у гомилици која је застала пред једним дућаном и толико новим присталицама нарасла да су пролазници морали силазити са тротоара на улицу да би је обишли.
Нушић, 50.
– Румунија ћути! – одговара му мрзовољно једна београдска избеглица, кога већ неколико дана море тешка брига о имању које је остало у освојеноме Београду.
– Ћути, ал, не сме и даље ћутати! Она је присвојила себи част да се последњи уговор о балканском миру назове букурешстанским уговором, то значи и дужност да буде чувар неповредивости тога уговора. Море, је л’ само Немац на престолу, он већ онда зна како Виљем тумачи међународне уговоре! – упада трговац пред чијом се радњом води разговор.
Па јест, оно и Константин грчки је протумачено по томе рецепту уговор! – додаје пензионер за којега се уопште знало, још од почетка рата, да све ствари гледа кроз веома мутне наочари. У другој гомилици, која живо промиче улицом, чујеш глас једног мобилисаног адвоката.
– Ја вам опет кажем, Русија ће нам у последњем тренутку прискочити. Шта је то њој да из Одесе пребаци војску у Варну, ништа, шала! – Ал’ ја бих волео – чеше се за врат учитељ – кад би нам Русија прискочила у помоћ у првоме тренутку, а не у последњем.
Нушић је приказао тадашња нагађања, предвиђања, надања и очекивања, а Ћосић како су она изневерена.
„Ненад није разумевао како се то могло догађати: имали смо савезнике који нам никако нису хтели помоћи. Какви су то онда савезници? […] За то време Немци су се спуштали са севера, уништавајући својом тешком артиљеријом све. Горко једно осећање неправде, лажи, лицемерства, увлачило се у Ненада. Поче подозревати у оне велике речи о братству, које је изговорио руски цар када су му саопштили у каквој се беди налази српска војска; поче сумњати у Французе; Италијане, чији је краљ био зет црногорског краља, није схватао; још мање је схватао зашто већ савезничке војске из Солуна не продужују даље.
Бугари су се комешали. Једног дана кроз град прође вест да ће Бугари прићи Немцима, да су већ пришли.
[…]
Сутрашњи дан донесе велико изненађење, од Гвозденог моста до Саборне цркве, целом дужином главне улице, радници су закопавали високе стубове младе јеловине. Други су између стубова разапињали зелене венце направљене од шимширових и борових гранчица; од зимских ружа. У први сутон о стубове окачише и заставе, потпуно нове, српске, руске, белгијске, француске, енглеске. Цела улица је засвођена венцима и заставама; ветар лепрша новим платном које пуцкета; боровина и зеленило мирише; сијалице обасјавају славолука на којима у цвећу пише: Добро дошли! Живели савезници!
Новине јављају: синоћ су кренули из Солуна; јутрос су прошли кроз Скопље; у подне су били у Врању!…
Улице се угибају под мноштвом. Ваздух као ускршњи, пун лепршања нових застава под благим ветром. Непознати људи ословљавају једни друге, деца пуцају из пампурача, у девојачким рукама вене цвеће изнесено за дочек савезника. Само што нико не зна тачно са које ће стране савезници ући у варош, и у који час. У дубоку ноћ свет се поче разилазити, још увек пун поуздања. […]
Цео сутрашњи дан заставе су узалуд лепршале, цвеће венуло испуњавајући ваздух својим горко-слатким мирисом: савезника није било.
[…] Министарства се селе вечерас. Све је, значи била лаж. И заставе, и вести по новинама. Да боље побегну!“
Бранислав Ћосић, Покошено поље, Београд 1975, 76-81.
Хоризонт хронотопије 