Стeријина година 1848.

„Године 1848. избила је у Француској револуција, која се брзо раширила и ван Француске. У Француској, која је била национално уједињена, револуција је имала политичко социално обележје: народ је тражио политичка права и социалне реформе. Ван Француске, револуција је добила још и националистичко обележје. Народи који још нису били слободни или који нису још били уједињени, устали су да се боре за своје уједињење.“

Тако је један од најзначајнијих српских интелектуалаца Слободан Јовановић (Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1990, 223) у најкраћем описао револуционарну 1848. годину, о којој је Стерија написао стихове:

„Каква врева по свету, свуд ускипили људи,

Окове с кликом своје стреса пробуђени дух.

Буктећ’ расипа луч из Париза искре волшебне,

Отуда пали се Беч, и сва Европа гори,

Громко разлеже се глас „слобода, једнакост, братимство

И као припева строј срце чаробно диже.

Гди си слободо, дадиљо духа, ти живљу живота,

Теби, рајска кћери, најлепши пристоји храм.

Али зашто се крв пролива у веку слободе,

Зар њу рађа мука, беда и туга и плач?

Ништ’ не бива с лакоћом, бол је радости мати

И  што више желиш, цена је тиме већа.

Глас се слободе ори, и опет су стешњене груди,

Стрепи за бића својим страхом одржими дух.

Нема чести имању, дружевности пара се поруб,

И на рођеног свог брат подозрева брата.

Жељне једнакости дар са тегобом подносе многи,

Тамнице, грабеж и смрт жертве без числа броје.

Тако олуја и град и пламене стреле громовне

С многом имања штетом животни блаже воздух.

Да л’ ће слободе, и леп братства просинути дан?

Одлаз’те ласкаве речи, ви маске за окате људе,

Ви шарене лутке за слабоумну децу;

Глупост и себичност, два идола слабости светске,

И честољубија дим људска покрећу дела.

[…]

Сад се понос диже у до јуче детету слабом,

И који б’јаше ничиј’, народност тражи себи.

Љубећ’ свој навичај,  са подсмејом суседа гледи,

Мрзи, прети, гони; ето за народност бој!

Који сам жељно иште придовући туђина к себи,

С кивном тугом срца завиди другоме то.

И крв реком тече, за народност кољу се људи,

Ах, због народности гњави се човечанство.

Гледај грозно бојиште, јунаци су покрили поље,

Мртва, у крви својој, нага телеса леже.

Питаш, тко је овај, од чијег је племена други?

Нема су уста, да ту сумњу разреше теби.

Сад се отвара јама, и без разлике трпају с’ доле,

Пријатељ, противник једнако прав има.

Од’зго натпис стоји „за народност падоше жертве“.

За чију народност? де каж’те што трунете ту.

Еј, слепоћа људи што чини, гњура по мраку,

И у лудилу свом сенку за суштност вата.

Негда б’јаху свете за закон крваве војне,

Наш век горко жали заблуду ума такву;

Жали, и пири другу „за народност“ ватру и метеж,

Јер је метеж и ствар прсију живаљ наши.

Лепо је нарав сваком усадила правило вечно:

Сам што нећеш себи другоме чинит’ немој:

Ал’ заблуђена страст на природу устаје саму,

Газећ’ закона строј тражи слободу створит’.

Отима туђе без милости, домове пали и руши,

Пљачком и ропством сади једнакости цвет.

С плаве ил’ жуте боје, с банкета подиже војне;

То је просвете плод, напредак века нашег!

„Ах, да је республике!“ Не бијаше л’ ова у Риму?

И с њом колика крв, патња и метеж и стра!

 […]

Чудно је света коло, муњевидно окреће се напред,

Дан се даном тера, година стару једе;

Други дани, и време друго: облачни ил’ ведро;

Али природе ток једнообразности носи. –

Из незнања човек ображњем ступа у зрелост,

Други дух времена мисли порађа друге:

Ал’ је човек једнак са страстима, вољом и тежњом,

И глупост стара јавља с’ у виду новом.

[…]

С бесним кликом Француз на губилиште Лудвика прати,

Да на трону потом Наполеона слави.

Законе старе руши , да подобне пусти у живот,

што је тражио сам, другом оклева дати.

Глед’ преко сињег мора, у новој земљи Колумба,

С челичним стрпљењем мач за слободу вади с’;

Пљеска Европе одзив, Лафајет им у помоћ спеши,

Трудом и слогом скида се ропства терет.

И та земља слободе сад закон носи за ропство,

О слободе мати, како те страсти пљују!

Људи, чествујте правду, отрс’те се себичне тежње,

Љубите ближњега свог, век да просине среће.

Народност и слобода, једнакост рајске су биљке,

Човеку на земљи прво је човечество.“

У прескоченим деловима ове дуге песме, у којој патриотски настројени Јован Стерија Поповић остаје веран хришћанским идеалима, углавном пише о сличним примерима из римске историје. На ову тему, револуционарне 1848. године (песма је објављена 6 година касније), познатија је Стеријина каснија (постхумно објављена) драма  Родољупци.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s