Зидање Смедерева у роману Деспот и жртва

Радња романа „Деспот и жрва“ (Добрило Ненадић, Просвета, 1999) смештена је (временски и просторно) у доба изградње Смедерева, последње српске средњовековне престонице. Остаци Смедеревске тврђаве се још могу посетити. Кажу да је то највећа равничарска тврђава у Европи. У то време тврђаве су се углавном градиле на узвишењима, ради лакше одбране. Тврђаве су биле одбрамбена упоришта, тада поистовећивана са градовима, који су били опасани зидинама ради заштите од најезди непријатеља. Смедеревска тврђава је изграђена на обали Дунава (важне саобраћајнице), што даље од претеће турске опасности на југу. Смедерево се тада налазило уз северну српску границу. Претходну престоницу – Београд, тадашњи српски владар је приликом ступања на престо морао да врати мађарском краљу. Зато је била неопходна нова престоница. Саграђена је из темеља. За то је заслужан Ђурађ Бранковић (син Вука Бранковића и ћерке кнеза Лазара), који је Србијом владао од 1427. године (када је умро син кнеза Лазара) до 1456. године (3 године пре коначног пада Србије под турску власт). За разлику од престонице, Ђурађ је од Стефана Лазаревића (који му је био ујак) наследио титулу деспота. Та византијска дворска титула је (не само) у Србији постала владарска.

Деспот у овом роману је владар, а (не само његова) жртва је онај који указује на грешке. Не чини он то толико нападно, колико други (маса) користе његово име да кажу шта мисле, оптужујући га због његовог мишљења (згражавају се препричавајући), за које сами немају храбрости. Деспот је у другом плану радње (мада се осећа његово присуство), а скромном бившем монаху (Петрашин), који постаје жртва је супростављен млађи његов некадашњи сапутник и штићеник (Богдан), који смисао не тражи у мудрости него у уживању, због којег повремено жртвује достојанство.

Истакнуте су користи и опасности зидања нове престонице, али и тамна страна тог величанственог подухвата.

Петрашин је упозоравао:

„Код Сталаћа, код Голупца и још понегде стоје турске ратне лађе и чекају. Стоје пешаци и стоје коњаници и сви су они спремни да крену. Могу да ударе данас, могу сутра, а удариће, изгледа тек кад ми град и тврђави сазидамо и кад до врха напунимо амбаре и ризнице, кад се житељи  његови разбашкаре у удобности и благостању, сити и напити, кад придремају мислећи да им више нико ништа иза високих и дебелих зидова не може. Мироваће Турци док им градња траје док ми све сами не урадимо а поготово док из читаве земље овде не скупимо све што је вредно. Па лакше им је да са једног места све то покупе него да сами иду унаоколо и да требе, биште и кљуцају, зрно по зрно, мрву по мрву. Додуше, помучиће се док велики град не освоје али ће барем имати рашта и да га освајају, неће разбијати бадава зубе о његове камене зидове. На богат град султан лако може сазвати војску, тешко му је да их поведе на пуста поља, за то се нико не јагми, а на град ће се окупити у јатима.

И сад долази оно што мене мучи. Да ли је све ово вредно таквог испаштања и таквог трошка? Много смо новца и много зноја просули а може бити да смо само стрвинаре дражили. Кажу неки да је смедеревска тврђава са онаквим и оноликим кулама и бедемима неосвојива? Није. Нема такве. Свака пре или после падне. Што већи град већи плен, већа је похлепа пљачкаша, са више жестине ће кидисати да га освоје и веће мноштво злодеја и пустолова ће се окупити ради освајања. Боље је да смо своје богатство крили или да смо се њиме мање разметали. наше велможе у злату трепере, у далеким прекоморским земљама златом ткане хаљине купују. Зар није боље да само онолико сребро из наших рудника на оружје утрошили или да обучимо наше младиће ратној вештини уместо што смо се на луксуз дали?“ (94-95)

Богдан љутито одбија да брине о будућности, уместо да користи благодети садашњост:

„Хтео је да проговори и упита: Учитељу, зар ти не видиш ништа добро у овоме што се овде догађа? Па људи су се сабрали, окупили су се око нечег великог, величанственог. Све док раде, док граде имају наде. Зар је то мало? Тргују, зарађују, живе, гледају друге. Кад би они иначе имали прилике, да се ова тврђава не гради, да виде толиког света и да нешто добро једни од других науче? Па зар би им било боље у неким забитима, у дивљим вукојебинама, у неким недођијама, по неким пропланцима и шумама, где осим медведа и курјака ничега другог нема? Кад би они иначе кушали сва та необична јела, кад би и где би видели толико лепих жена, и такве одеће и таквих ствари по трговима и кад би уживали у таквом обиљу и шаренилу.“ (96)

Град је донео живост окупљенима у њему, али и мамио пљачкашки и освајачки поход Турака. Ради његовог настанка (што пре, док не нападну освајачи), због недостатка грађевинског материјала (камена у равници), жртвоване су преостале творевине цивилизације Римског царства, на чије остатке се и данашња Србија позива, желећи да прида себи значај. Смедеревска тврђава, чија је ужурбана градња намучила народ (за шта је у народној традицији оптужена деспотова супруга – Гркиња Ирина Кантакузин, прозвана Проклета Јерина), није заштитила Србију. Пад Смедерева означио је и пад Србије. Турска власт је потрајала вековима, али су Срби сачували сећање на своју средњовековну славу пре трагедије, што их је ујединило у борби којом је извојевана независност.

сд

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s