Смрт Стефана Дечанског од Јована Стерије Поповића

„Свако је беснило само у почетку опасно. Склони се овде у двору, док лудило не прође, не дај прилике малоумним људма да се доцније кају за своје будалаштине.“[1]


Након српске победе у битки код Велбужда 1330. године (у којој се истакао краљев син Душан) умро је бугарски цар Михаило III IIIишман, па су Срби (који су тада први пут постали моћнији од Бугара) на бугарски престо поставили његовог сина са сестром српског краља Стефана Дечанског, која му је била прва супруга, од које се бугарски цар био развео да би се оженио ћерком византијског цара. Стерија тог Нединог сина Јована Стефана назива Александар, што није једино одступање од историјске тачности имена ликова у Стеријиним драмама (у његовој првој драми Светислав и Милена, главна јунакиња се у историји звала Оливера).

У драми Јована Стерије Поповића „смрт Стефана Дечанског“ (којом је крајем 1841. године отворено прво стално позориште у Београду) кривица за смрт краља је приписана сплеткама дворских саветника. Друга супруга Дечанског, краљица Марија је желела престо за свога сина Синишу, насупрот Душану, који је био син из првог брака Дечанског са бугарском принцезом. У време смрти Стефана Дечанског Душан је имао двадесетак година, а Синиша само пет. Марија је била свесна да ако Душан преузме круну од њеног супруга она више неће бити краљица, и то је хтела да спречи.

Саветник Теофил Богојевић јој помаже, верујући да она има шансе да оствари своје замисли јер „Највећи јунаци – непобедими Самсон побеђен је ласањем женскиње. У толико је савитнији постар супруг пред ружичним заповестима младе своје супруге.“ Краљица Марија поступа по његовим саветима: „Ја ћу поступити као што ми совјетујеш; само немој Теофиле, да ме без твоје помоћи оставиш. Ти си поцрпео мудрост у Цариграду, знаш се твојим разуним поступком учинити свакоме неопходним, коме служиш.“ И он, заиста, показује мудрост у вези остварења Маријиних жеља, када она постаје нестрпљива: „Само полако, краљице, прилика је најбољи помоћник. Ко нагли без обзира, далеко не одлази, а млого поквари. Јеси ли видела који пут бујицу? Бруји, лупа, ваља камење, руши зданија, ал’ и људе подсећа да је наглост предупреде. Напротив, тиха река тече непрестано, нико на њу не пази, и кад после неког времена: и камен је пробила. Само полако, краљице.“ Уз то, Теофил за себе закључује: „Хм! Како велики људи од малих зависе. Она мисли да је већма од мене, па без мене опе није ништа.

Са друге стране жупан у Зети, Жарко Светковић, Душана, који је запросио његову ћерку, наговара да од оца затражи да му препусти краљевску круну. Душан испрва сматра да за тиме нема потребе:

„Душан: Ко ће мени круну отети? Није л’ ми ју отац сам дати хтео?

Светковић: Па је ли то учинио?

Душан: Што се земља од њега радо не растаје, а не што мени не би наклоњен био.“

Интерес жупана Зете се види из Душанових речи: „твог ће зета поздравити као краља Србије, а тебе – као краља Зенте.“ Али, како би могао краљ Србије поставити краља Зете, која је део те Србије. У ствари се мислило да ће Душан то урадити када постане цар. То се види из размишљања о томе саветника Теофил: „Тако је, кад се Душан оцари, може Светковића као свога таста краљем учинити.“[2] Са историјске тачке гледишта занимљиво је да Теофил ту најављује Душаново крунисање за цара које ће уследити тек 15 година након године у којој се дешава радња ове драме. Тада се уопште није назирало да би Душан могао постати цар. А из драме изгледа као да се то очекивало, јер и краљица Марија претходно то спомиње у склопу својих страхова („Сад представи себи, кад Душан постане краљем у Неродимљу, шта ћу ја његова маћија бити, шта ли син мој Синиша? Зар он, и по оцу и по матери од царске крви и лозе [по мајци јесте, јер је Марија била ћерка византијског цара, али његов отац Стефан Дечански је био српски краљ, а не цар и нико од његових предака није био цар, него ће то постати тек његов син Душан.), да нема надежду на круну српску; зар по свету да блуди као незнани себар?“)[3] који и покрећу сплетку која ће довести до трагедије на крају. То очекивање је у драми узело толиког маха да о томе и народ говори:

„Теофил: Тако је, кад се Душан оцари, може Световића као свога таста краљем учинити.

Сретен: Тако се и код нас говори.

Теофил: То је народ врло слободан, кад се о делима своји’ старији’ разговара.

Сретен: Богме код нас су ти баш прави Срби: – што им је на срцу, то им је и на језику.

Теофил: Тако и треба, само нека је чисто срце.“[4]

Разлога за Душанову буну, по речима Дечанског у овој драми, није било:

„По чему сам ја слаб, и по чему је Душан бољи од мене? Нисам ли увео законе у земљи? Не ужива ли сваку безбедност имања и личности? Шта ће више? Зар се величина састоји у проливању крви?“[5]

У драми се не наводи да је Душана наговарала властела жељна освајања нових територија (на југу, од Византије, чијом принцезом је био ожењен Стефан Дечански, те не би против њих ратовао), мада се наведене речи Дечанског уклапају у тај разлог.

Стеријин Душан види и љубавне разлоге:

„Зорка је једино створење које ми и само царство чини равнодушним. Па опет је не могу добити, ако нисам краљ!“[6] (ако не задовољи таста тако што ће га унапредити када за то дође у прилику након што постане краљ).

Душанов напад на оца није био изузетак у његовој фамилији. Он о томе, са уочљивом дозом ироније, каже:

„Здравствуј ми, земљо, срећа те љубила, у тебе сам красне дане детињства проводио; невиним предат забавама нисам осећао пламен јунаштва и честољубија; а ни наклоност проливати крв људи невини’. Грозни прст судбине као да почива над лозом Немањином. Стеван Првовенчни имао је распру са братом својим Вуком; Радослава отера у Дубровник брат му рођени Владислав; Урошу преоте круну син његов Драгутин; Милутин је сина због круне ослепио, и против тога сина, а рођеног ми оца, ја се подиг’о да новим примером покажем како се круна у Србији добија, и како помазане главе треба да се старају за спокојство народа и напредак њи’ов!“[7]

Стерија насупрот гресима којима владари оптерећују своју душу наводи и шта треба да буде брига њихова. Тако се и драма завршава поруком покајника Душана:

„Опрости и самом незнању, а ја се заклињем останцима светог живота твога,  да ћу Србију узвисити не само оружија силом, него правдом и законима.“[8]

Он додаје да је, у овом случају, кривица на властели:

„Ах, мој је отац најизбранија глава у земљи, али и код њега има неваљали’ људи као свуда. Советници, жупане, советници начинише сву ову несрећу.“[9]

Али на то му, потенцијални таст, жупан Зете, одговара: „Зар ја разбирам ко је стрелу запео? Питај боље у чијој је руци“.[10] Тиме не ослобађа одговорности краља.

Његова судбина била је посебно тешка:

„Бедни Стеване, да л’ је који краљ на свету више страдао од тебе! У детињству своме, Татарима за залог предат, морао је сваки дан страховати да живот не изгуби. Једва је кући божјим мановенијем стиг’о. Ненавишћу маћије лишио се најскупоценјег блага, то човек има, очију своји’, и још је у туђу земљу оправљен, да никога свога код себе нема. Сад опет у старости дочека да га рођени син гониод града до града, из двора у двор. О боже, ти нам га сачувај о беде и напасти, јер шта је народ без Стевана? Храбар је Душан на оружју окретан, ал’ се мудрост захтева, да се земљом управља.“[11]

Дечански и Душан, које су саветници подстракивали на сукоб, нерадо су у њега ушли, и били су вољни да покушају да га избегну, али су се саветници и ту умешали да их спрече да разумно поступе, јер, како рече један:

„Њи’ово помиреније, наша пропаст.“[12]


„Престоле српски, преврати се у ништа, не заслужујеш да на земљи блисташ.“

[1] Јован Стерија Поповић, Изабране комедије и драме II: жалостна позорја, Београд 1987, 99.

[2] исто, стр. 70.

[3] стр. 57.

[4] 70.

[5] 78.

[6] 80.

[7] 88-89.

[8] 107.

[9] 89.

[10] 89.

[11] 97.

[12] 105.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s