Андрић о појави фашизма

Најпризнатији југословенски књижевник Иво Андрић се и пре завршетка студија запослио у државној служби. Од септембра 1919. године је радио у министарству вера, одакле је пет месеци касније прешао у дипломатију. Током две деценије између светских ратова службовао је у 8 европских градова (међу којима су били и Берлин, Мадрид, Париз, Марсеј). Најпре је фебруара 1920. упућен у посланство Краљевста Срба, Хрвата и Словенаца у Ватикану. Следеће 1921. године је постао вицеконзул у Букурешту, а наредне 1922. године се као вицеконзул вратио у Италију, у Трст, одакле је опет наредне године премештен у Грац, где је завршио студије и докторирао. Ту је о савременим политичким збивањима у Италији написао пет чланака који су под псеудонимом објављени у загребачком часопису Југословенска њива од 1923. до 1925. године. Чланци су заједно објављени у сабраним делима Иве Андрића (више издања) у оквиру књиге Историја и легенда. Њихови називи су Фашистичка револуција, Бенито Мусолини, Случај Матеоти, Криза фашизма – криза Италије, Стање у Италији. У тим чланцима је Андрић, са очигледним даром за писање, али и за анализирање ситуације, забележио околности у којима су се фашисти организовали, и освојили власт у Италији, те како је она изгледала током првих година. Посебну пажњу је посветио фашистичком вођи Бениту Мусолинију, који је усмеравао цео покрет.

Општи доживљај фашизма

„Изван Италије постоји данас, нарочито у широким слојевима, једно раширено и упроштено мишљење о фашизму, о силама које га крећу и циљевима за које иде. Као и у све догађаје и покрете и у њега свак уноси своје тежње и своје осећаје. За једне, то је свирепа реакција и слепи терор плаћених банди у служби капитализма и милитаризма. За друге, то је величанствен револт националне свести и просвећених класа проти безумном црвеном терору заведених маса и московских агитатора. Наравно да је фашизма и једно и друго – помало, али је уз то плод многих и разнородних утицаја који се потпуно измичу калупима и девизама широких маса које су склоне генералисању.“ (195)[1]

Разочарење последицама Великог рата као подстицај револуционарне акције

На почетку Првог светског рата (1914) Италију је захватила огорчена борба између интервенциониста (за укључивање у рат) и неутралиста (за избегавање рата). Италија се 1915 године укључила у рат, али на крају није била задовољна колико је награђена за учешће на победничкој страни. Послератно разочарење и економске тешкоће су допринеле наглом повећању присталица социјалиста, који су се били противили рату. Пристизали су им чланови који од њих очекивали чуда.

„Све што подсећа на тек минули рат прогони се огорченом поругом и организованим бојкотом. Медаље се сакривају. Ратна заслуга постаје срамота. […] Незадовољство је опште и свак очекује да бар револуционарна олуја олакша атмосферу. […] Револуција се обећаје на утврђене рокове. „Одсеците ми главу ако у јуну не буде ревлуција!“ говорило се 1920. по зборовима. Кад су постављени рокови долазили а говорнии само појачавали реторику, у масама се почело полако колебати вера у црвено чудо. […] Велико и ново разочарење у масама. Револуција, која је изгледала сигурна као сутрашњи дан, указивала се далека и тешка. А у очима грађанина који је већ био прирправан на најгоре почео је да сплашњава револуционарни баук.“ (197-198)

Фашистичка реакција на револуционарни социјализам

Они који су у рату учествовали реаговали су на промењен однос према њему.

„Бесно социјалистичко ниподаштавање рата и војске која га је војевала, Нитијева амнестија војних бегунаца, ситна и крупна насиља антимилитаристички расположених маса, све то је изазивало дубоко иако часовито немоћно огорчење у тој мањини која је у рат ложила све своје енергије и у победу све своје наде, а сада се нашла осрамоћена, остављена и надвикана од превртљивих маса.“ (199)

Тренутак за њихову реакцију је постао повољан када је ослабио револуционарни занос услед одлагања одлучујуће акције. Оснивају се удружења бораца која почињу да помажу богати изазвани нападима комуниста који су били против приватне својине. Борба почиње.

„Међутим, државна власт посматра ту борбу са неутралношћу која је више него беневолентна за фашизам. Тада сељачке масе, најмање свесне, почињу да се окрећу фашизму истом брзином и фанатизмом којим су пре две године прилазиле ка социјализму. Велика индустрија, са своје стране, брзо је упознала у фашизму средство и пут за ослобођење од комунистичке море и није штедела помажући га. И фашизам почиње да се шири брзином заразе.

Одмах ваља рећи да су средства којима се служи фашизам у одбрану постојећег реда била још много даља од закона и цивилизованих обичаја него она којима се служио социјал-комунизам до малочас.

Почеле су чувене казнене експедиције, проти селу и вароши. Број радничких домова запаљених у једној години прешао је 200. Од фашиста проскрибовани раднички вође су напуштали своја места. Сукоби, убиства и насиља сваке руке постала су свакодневна ствар. Имућније класе су помагале, штампа је заташкавала, а државна власт се чинила слепа и глува, и зато није много кад писац ове брошуре[2] тврди да је фашизам у последње две године водио своју борбу са 99% изгледа на победу.

Социјалисти су испрва одговарали не мање крвавим и свирепим испадима, али је њихова одбрана остала дезорганизована и појединачна и њихов отпор је све више слабио.“ (200)

Вођа

„У партији која се основала на строгом хијерархијском систему, догматичности и безусловној потчињености једној личности“ (223) главни је био Бенито Мусолини (1893-1945), који је у младости тежио социјалистичкој револуцији.

„Свуда на свету се догађа да се истакнуте личности и ствари од опће важности изобличују и увеличавају по новинским чланцима и загрејаним мозговима доконе провинције, која тако воли да другима приписује својства којих сама нема. У Италији изгледа да је то редован случај: овде људи и догађаји врло често постају легенде пре него што и уђу у историју.

[…] Тако: док је г. Мусолини био сиромашан и амбициозан новинар, није било биографије о њему, ово што се сада пише више није биографија. У свим овим биографијама[3] је Бенито Мусолини онакав каквог италијанске масе желе и какав Италији треба. Пред нашим очима се, ево, развија жив пример како један човек тоне у свој дело, губи личне, истинске црте, а добива онај лик и оно значење које му масе и догађаји брзо дају а времена још брже мењају.“ (206)

„Разумљиво је да је тешко рећи ишта позитивно о овом човеку кога су велики потреси изнели из таме нижих слојева а кога већ почиње да обавија легенда и дим хистеричног култа. Тек једно је јасно: да је он крвавом и мутном покрету који се зове фашизам наметнуо своју вољу и своје име иако му није могао дати неки широк и конкретан програм.

Економски ослабљена и разрована социјалистичким безвлађем и ситним котеријаштвом грађанских партија, Италија је чекала решење слева или здесна. Уосталом, потреба наметнутог реда и ауторитета изазивање човека јаке руке није само италијански специјалитет. Време је жељно господара. Изгледа да данас велике могућности, као успаване принцезе, посвуда чекају на снажне и смеле појединце.

Данас италијански министри називају у својим говорима тога ковачког сина из Предапија „човек од Бога послан да спасе Италију“. (202-203)

Андрић се на основу доступних биографија позабавио животом Мусолинија, који је био буран и пре доласка на власт. Чак и у основној школи: „Свадљив и несташан, долази често кући разбијене главе и још чешће разбија он другима“ (207) Касније је променио школу, али у другој је био још насилнији: „Ту проведе неколико година, док га не истерају, јер је ударио ножем једног друга који га је изазвао.“ (207) Школу је на крају ипак некако завршио после ње се запослио – у школи као учитељ! Тај посао је напустио отишавши у Швајцарску. Тамо је био физички радник, једно време чак и просјак. По повратку у Италију се запослио као просјак. Био је политички активан као социјалиста, Већ тада се користио насилним методама, радикалнијим него његове партијске колеге.

Политичке погледе је променио током Првог светског рата.

„Почетком рата, 1914, он је неумољив револуционар, интернационални дух који не познаје границе ни народности него само интересе целокупног пролетаријата. […] Али одмах после првих месеци рата, код Мусолинија се догађа нагло и неочекивано потпун преокрет у погледу на рат и задатке социјалне демокрације у њему. […] Заступао је отворено мишљење да је европски рат револуционаран феномен у ком имају да се сруше највећи бедеми реакције, Аустрија и Немачка. У ту сврху треба, заједно са буржоазијом, уложити све силе у рат до победе, а доцније ће револуционаран процес већ наићи и наставити свој пут даље. Вођство Социјалистичке партије, тада једно од најортдокснијих у Европи, устало је једногласно проти том и таквом схватању свога главног уредника. А 25. новембра 1914. он је искључен из странке.“ (208-209)

Мусолини је почео да пропагира да Италија треба да се укључи у Први светск рат. По њему је интернционални пацифистички покрет социјалиста изгубио смисао када су се немачи радници укључили у рат, након чега су и други радници стали у одбрану својих националних држава.

„У тих седам месеци неутралности,од новембра 1914. до маја 1915, он је развио велику акцију за рат и у њу је уносио сву своју младеначку енергију и бурни темперамент, али и све стечено искуство и сав урођени политички инстикт. Он је путовао, говорио, писао, наговарао, ласкао, хушкао, претио краљу републиком, а Ђолитију [председнику Владе] и министрима покољем, цело Италији револуцијом.“ (211)

Међутим, у погледу ратовања био је одважнији на речима него на делима. Више агитатор него извршилац.

„Кад је Италија, 24. маја 1915, коначно ушла у рат, Мусолини не полази одмах на фронт […] противници га називају „забушант“, и сами пријатељи му замерају. […] Али чим је Мусолинијево годиште било позвано у борбу, полази и он […] После неколико месеци каплар Мусолини бива рањен. […] Пошто је тако одужио свој дуг у крви и пошто се опоравио од ране, он се враћа у Милано, да чланцима и говорима објашњава и популарише циљеве рата и потиче борце на издржљивост и позадину да не клоне.“ (211)

Када је уследио пораз оптужио је своје бивше саборце.

„Откако постоји историја, масе су за поразе тражиле кривца, и то увек изван своје средине. Добар познавалац маса, Мусолини не уступа ни за један корак, не каје се, не постаје малодушан, он оптужује. Док масе почињу да криве оне који су рат проповедали, он великом вештином упире прстом на противну страну: у социјалисте који су га саботирали и врховно вођство које га је погрешно водило.“ (212)

Андрић се потрудио да прикаже да „појава диктатора Мусолинија није онако неочекивано и случајно избила, како се то често причиња неупућењима.“ (213) Али Мусолини није одмах успео да задобије поверење маса. „У изборима из 1919.године Мусолини се кандидује у Милану, али његова листа не добива ни хиљаду гласова. Уместо гласача пролазе му испод прозора бесконачне социјалистичке поворке које кличу: „Живела Русија! Доле Мусолини!“ У то доба он је, како приповеда један новинар, седео у канцеларији с великим кавалеријским револвером крај себе и претио да ће „бар двојицу убити пре него што њега убију“. (214)

Али непуне три године касније Милано је изабрао Мусолинија, који је био кандидат коалиције странака која се супроставила социјалистима.

„Мусолини је све више узимао алире диктатора, као да се вршећи партијску диктатуру, вежбао за државну која га је чекала. […] Његова сурова безобзирност привлачи уместо да одбија. Он прониче душу маса којима хоће да се наметне и искоришћује вешто њихово часовито расположење. […] прилази масама са идејом жртве, подвргавању раду, одрицања и слепе покорности. Он уме да их додирне у то место које еј вечно у људској души и које само треба умети пронаћи. Као награду за ту борбу и одрицање он им не обећаје ништа до тај исти занос одрицања. „Фашиста је дужан да све даде за отаџбину а да за награду не тражи ништа“. (216-217)

Како је Мусолини освојио масе?

„Поседујућим класама, обогаћени ратом, али озловољеним и изнуреним поратним хаосом, он ставља у изгред осигурано и мирно уживање њихова поседа; патриотима: ред у земљи и углед према вани; онима који су се борили, нарочито официрима: респектовање и признање ратних заслуга; младежи зараженој поратном психозом спорта и авантуре: некажњив размах страсти, бучан церемонијал, црне кошуље, јефтину славу. А за све оне којима нема шта да стави у изгред или који његових дарова неће, он има такођер начина: он их хладнокрвно препушта „акцији“ својих squadra, тј. тољаги, рицинусу, огњу, прогонству и погрдама сваке врсте.

Тако је Мусолини разорио у земљу сатерао Социјалистичку партију и социјал-комунисте свих нијанси и у исто време докраја уништио ионако посрнули углед демократског државног уређења.“ (217)

Друштвена структура фашиста

„Зајемчена неодговорност и некажњивост ма каквог насиља и култ тољаге […] и браунинга привлачио је једнако романтичне младиће као и криминалне типове.

Ко је у новембру 1921, за за фашистичког конгреса у Риму, видио њихове поворке како, у црним кошуљама са мртвачким главама, разбарушене косе и парадна корака, пролазе мирним римским улицама, тај је у њима могао да чита порекло и пут фашизма. […] То је била мрачна, сурова провинција која је дошла у Рим, жељна борбе и власти; то је било наличје комунизам који није успео, […] најезда фукаре и скоројевића.“ (201)

„Са доласком Мусолинија на власт дошао је и читав рој младих људи из провинције, адвокатских кандидата или често сао резервних потпоручника по занимању, који су стекли заслуга за фашизам. Они су запремили највиша места у најважнијим министарствима и почели да деле између себе благодети власти која им је брзо ударила у главу. Давали су највиши ордени и одличја, подељиване баронске титуле (уз опрост такса); неке од њих је Мусолини сам поженио дамама из аристокрације.

А за тим младим људима, који су преко ноћ дошли до власти и угледа, појурио је опет нов рој сателита, њихових партизана и сиромашних рођака из провинције. И многи који је донедавно био опћински чиновник или секретар месног одбора фашистичке странке у Козенци или негде у Абруцима, нашао се сада као начелник целог једног одељења, заденуо монокл и почео да и осећа и показује шта значи власт. Цео тај свет новајлија је, углавном, припадао ратној генерацији, одраслој у култу силе, личног подвига, вратоломног ризика, генерацију која је гледала како се убија, расипа, троши, али која није никад видела како се споро и тешко ствара и гради, са одрицањем, без бучног и брзог успеха. То је нараштај изнимних мера, изнимних у добром и у рђавом смислу.

Доведени на власт име законитости, права и реда, они су требали да отпочну са савезним примењивањем постојећих закона и мудрим увођењем нових. Уместо тога је настало једно несрећно и надасве атипично мешање револуционарних средстава и законских мера. Где је партији или партијским величинама било згодно и корисно, ту се примењивао постојећи закон са пуном снагом и санкцијом државне власти, а где није било згодно ни могуће, ту се остало при фашистичким методама од пре доласка на власт: мучком премлаћивању појединих лица, разбијању покућства, паљењу редакција.

У тој пометњи се, наравно, лако десило да су до утицаја дошли најбезобзирнији и најгрлатији, неодговорни елементи с криминалним инстиктима и без неке идеологије. […]

Посве је природно да ни ти млади људи с великим титулама и малим искуством, с великом власти а слабо развијеним осећањем одговорности, омамљени тамјаном друштва и штампе, нису могли, све и кад су лично били благородни и честити, да држе на узди оне мрачне елементе који су се све више око њих скупљали, што су се они више пењали, и који су им све потребнији бивали.

И у сенци Мусолинијева неприкосновена лика, у име фашизма – спасиоца, почела је безглава хајка за новцем и частима, искоришћавање положаја, уцењивање индустријалаца, један одвратан канкан скоројевића и пробисвета.

Једном окусивши сласт победе и плодове власти, сви ти крупни и ситни прваци фашизма су постали још осетљивији на критику и подозривији на противнике. А навикли на кратка разрачунавања, лишени осећаја за закон и дух закона, почели су, разумљиво, да се све чешће лаћају већ опробаних преких средстава која су била тако замамљиво једноставна и тако успешна. […]

Крвава фашистичка тољага је из просторија партијских организација пренесена у државна надлештва и одговорна министарства. А кад се већ једном поло тим путем, онда није било лако зауставити се на косини. То је било тим теже што та клика аривиста није имала ни могла да има оно осећање мере, ону власт над сопственим апетитима и онај трезвен поглед на ствари, који даје само радом и искуством стечена култура. Него је та шака десперадоса гомилала насиље на насиље, док није у свом бесу коначно почела да мисли да су римски тргови исто што и уске улице њихових родних варошица у којима се узајамно премлаћује без суда и сведока, да је сва Италија коначно само један фашистички пашалук, а Европа потпуно без савести. (220-222)

Фашистичке методе

„Криза фашизма је отпочела. И то поводом случаја Матеоти. А случај је у исто време нечувен и ужасан, прост и свагдањи. Нечувено је и ужасно, наиме, да се у Европи, у земљи која себе назива мајком права, усред Рима и у по дана, шест најамника хвата голорукога народног посланика, секретара једне партије, одводи га изван града и убија а лешину сакати и уништава на најсвирепији начин. Међутим, проста је и свагдања ствар за оног ко живи у Италији, да десетина младих људи у црним кошуљама пресретне народног посланика који јој „не подобает“ и да га премлати. А само је случај да ли ће тај проскрибовани народни посланик проћи са дужом несвестицом и тежом телесном повредом или ће напад бити смртоносан.“ (219)

Тако су пребијени и неки други посланици, чак и фашистички, који их је критиковао. Андрић је истакао да је ситуација у унутрашњости још гора, јер су тамо

„честа убиства постала суштина фашизма, трајан и сигуран метод.

И никад, ни у једном случају готово, нису кривци пронађени ни приведени казни.“ (220)

Фашистички циљ

„Мусолини сам изјављује да није довољно да фашизам буде једна странка, он треба да постане један нарочит начин живота, који се састоји „пре свега у смелости, неустрашивости, љубави за ризик и одвратности према угојеној мирољубивости“. У јавном као у приватном животу треба увек бити спреман рискирати свој живот, треба презирати све што је непотребно и учмало. Тако ће настати тип новог Италијана и моћи ће се говорити о „фашистичком човеку“ као што се говори о „ренесансном човеку“ или „римском човеку“. Фашизам треба да је лабораториј у ком ће се вештачким одабирањем створити нови типови и нове класе, које ће остварити главни циљ фашизма: италијански империј. А на путу до тог циља лозинка је: „Прво апсолутна непомирљивост, идејна и практична; друго: сва власт у руке фашизма.

Тако је говорио г. Мусолини који је министар председник, министар војни и министар спољних послова. А фашистички лист Impero још је јаснији и одлучнији. У броју од 18. маја о.г. пише: „Фашизам неће никад моћи решити свој огромни задатак само на политичком пољу. Фашизам је произашао из рата и ратом мора да заврши. Наша земља ће моћи да нешто постигне само једним великим ратом, који ми нећемо изазвати ни тражити, али коме ћемо поћи у сусрет с ведром храброшћу коју имају народи, изабрани да владају светом. Ако је последњи рат био рат за ослобођење, наредни рат ће бити рат за премоћ.“ (234)

Андрићева оцена фашизма у Италији

Андрић је разумео како су околности у Италији и Европи проузроковале долазак фашиста на власт. Разочарења после Великог рата је тражило утеху у онима који су пропагирали радикалне промене. Револуција се очекивала од социјалиста, али су њихово оклевање искористили фашисти наглом реакцијом. Тадашња власт се није показала способном да спречи њихове међусобне борбе. Била је потребна ефикаснија власт која ће завести ред у држави. Андрић није искључивао могућност да ће то постићи фашисти, али је одмах приметио и насилне методе којима су се служили. Увођење реда се претворило у учвршћивање њихове све више неограничене власти, приликом чега је сваки отпор гушен силом. Мусолини је привукао пажњу Андрића, који је за њега користио и синтагме „интересантан диктатор“ (207) и „велики дух“ (207). Као једну од основних црта фашизма истакао је и антиинтелектуализам, што је својствено тоталитарним режимима.

[1] Иво Андрић, Сабрана дела, Сарајево 1984. (Историја и легенда) Сви цитати из Историје и легенде узети су из овог издања, а обележени су бројем странице у загради.

[2] Чланак Фашистичка револуција је, поред личних запажања, писан и на основу публикације анонимног народног посланика, објављене 1922. године.

[3] Андрић је за писање овог чланка, поред личних запажања, користио и три биографије објављене о Мусолинију 1922. године, у којој је дошао на власт, одмах након тог догађаја.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s