Порука Стеријине историјске драме „Светислав и Милена“ као опомена кроз каснију српску историју

„Светислав и Милена“ су прво дело Јован Стерије Поповића. То жалосно позорје написао је 1927. године (када је имао 21 годину), а за извођење прерадио 1848. године (када је већ био министар просвете). Милевом се у овој драми назива најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице – Оливера Лазаревић. У драми су ликови и кнегиња Милица, Лазарев син и наследник Стефан (будући деспот), те султан Бајазит и татарски хан Тимур Тимерлан. Лик Светислав је син дворског саветника Селимира.

Драма почиње монологом младог Стефана Лазаревића, у којем пореди Србију тадашњу са Србијом на њеном врхунцу:

„Душане, Душане! [краљ Срба од 1331. и цар Срба и Грка од 1346. до 1355. године, за време чије владавине је Србија била на врхунцу моћи од настанка па до Стеријиног доба, а можда и до данас, јер се само Југославија може поредити по величини са Душановом државом (отприлике подједнаке величине), али је и она била мање значајна у Европи свога доба] Сад да устанеш, па да видиш твоју Србију, зачудио би се, нити би је мога познати, сироту! Под тобом је као крин цветала, а сад, тужна, без помоћи цвили.“[1]

Затим Стерија описују тадашњу несрећну ситуацију у Србији и истиче њен узрок:

„Све је поремећено: закони погажени, не гледи зет на таста, не поштује млађи старијега; све ти то омразом, све осветом дише. Ал’ тако је, јер си ти први у српскоме роду, који оцу постаде убица. Вукашин те срета, свети се неправди, а сам себе у грех уваљује: Уроша ти убија; а а сам с Угљешом под мач правосудија пада!“[2]

Дакле са Душаном се стигло до врхунца, али је он и узрочник суноврата који је уследио после њега. Овде Стерија, сходно тадашњем знању историје, наводи да је Душановог наследника Уроша убио његов савладар Вукашин, што је оповргнуто крајем тог века, када је утврђено да је Вукашин умро седамдесетак дана пре Уроша.

За Стеријиног Стефана Лазаревића оно што је Србију снашло након Косовске битке последица је неслоге оних који су државу водили, а несрећни народ испашта због тога, јер је све то део Божје правде. Могло би се онда закључити да кривац није само Душан, него и његови преци и претходници на престолу. Са реченицама о том почиње драма:

„Тако мора бити! Србија, та пре та после, пасти је морала! Зар бадава толике кавге и распре, толика несогласија и бешчинија по њој бијаху“ Зар она убиства, оне неправде да на добро буду?! – Јадни, несрећни народе, колико за права бога страдати мораш, колико крви просипати мораш: да ублажиш светињу правосудија, светињу коју су твоји праоци несмислено оскврнили!“[3]

Стефан се, у разговору са мајком, осврће и на трагедију на Косову (где су у боју са Турцима изгубили оца и супруга кнеза Лазара), проклиње Вука Бранковића, и оптужује његово славољубље за српски губитак слободе на Косову, које је за Стефана „црни онај гроб свега што је Србину драго и свето“, а у наставку то су „сјајност, и слава, и слобода“.[4]

У то време се још веровало да је узрок српског пораза на Косову издаја Вука Бранковића. Тај сукоб, у ствари, није ни завршен поразом, него без победника. Турци нису наставили са даљим продором на српску територију, јер је након смрти султана Мурата на Косову његово наследнику Бајазиту било важније да најпре осигура своју власт у Цариграду. Али, људством знатно малобројнија Србија није могла више да се опорави од страдања на Косову и било је смао питање времена када ће дефинитивно потпасти под турску власт. То се десило те пола века касније 1439, и то привремено, а трајно 1459, након чега су прошли векови док се Срби, надахнути очуваним сећањем на Лазара, Душана и друге средовековне владаре, нису вишедеценијском борбом ослободили стране власти. А оптужба Вука за издају на Косову се јавила отуда што је он тај бој преживео и после посто најмоћнији српски великаш. За разлику од Лазареве супруге и малолетог сина, није одмах постао турски вазал, а и касније када јесте ту дужност није ревносно (као Стефан Лазаревић) испуњавао, па је на крају и страдао од Турака (за разлику од, у народим песмама, чувеног борца против Турака  – краљевића Марка, сина Вукашина Мрњавчевића, који је погинуо ратујући као турски вазал).

Улога Стефана и његов мајке Милице, по њеним речима у овој драми, је да испуњавају своју дужност да бране земљу и тако народ, који полаже наду у њих, спасу од нових беда. То је њихова дужност и пред народом и пред богом. Али како је одбранити? Стефан хоће да је брани „до последње капље крви“[5], да окупи чете младића, „јер је младост одважнија за домовину умрети своју“.

„Мудри совети искуством богатих стараца нека нас руководе, и ова свеза млађаних мишица нека поврати отаџбини тару моћ и сјајност“.[6]

Дакле, Србију не замишља само као слободну, него одмах и као моћну. Али колико је то реално, показује одговор старије и мудрије мајке:

„Милица: Љубов те, сине, отечества распаљује, она ти улива снагу, која се у твом самоуображењу налази. Не можемо се ми, Стеване, борити: прошло је оно време кад су Србљи сложно на непријатеља ударали. Сад једа другом добра не жели. Гди је Вук? Са собом одвукао језгро восјке српске, граби и отима земље и градове, круну гледи с убитком среће српске да присвоји, несрећник. С ким ћеш војевати? С Светиславом, с децом?! О, сине, лепа је младост, пуна жара родољубија; али праву своју снагу не познаје. Ми би једва десету чест онолико људи сакупити могли, колико би Бајазит нама противуставио. Видиш ли ти да се престо Цариграда потреса и да Европа стрепи од оружја турског!?

Стефан: Шта нам дакле радити ваља?

Милица: Поступити другим начином. Ми морамо тражити мира код Турчина: једно што је одсутну битку добио, а друго, да нас – ах! – и од нападања проклетога Вука брани. Каква клетва сустиже Србију, кад морамо против рођеног зета [оженио је Миличину и Лазареву најстарију ћерку Мару још 1371. године].“[7]

О вредности мира, али и о томе да и мир, када си слабији, има своју цену њих двоје у наставку разговора:

Стефан: Мир, мати, велиш?! И ја мир љубим. У миру земља благодатне  плоде своје богато излива, у миру се устави и закони крепе; војник тражи покој, ратар иште мир, и ја велим: мир да буде! но ако нас овај мир скупо стане?

Милица: У нужди се, синко, све скупље купује. Да пошљемо посланике: нека Бајазиту представе да ћемо му одишњи данак плаћати, само да нам земљу не раздире више.“[8]

А цена је, за њих двоје, била изузетн висока – да се Миличина најмлађа ћерка, Стефанова сестра Милева [у стварности Оливера] оде на двор султана Бајазита [сина султана Мурата против којег је ратовао њен отац Лазар] да се уда за њега. Цена мира је огромна, али њу нерадо и уз муку прихватају и Милица и Стефан, па на крају и сама Милева/Оливера:

„Милица: Дакле иди, несрећна кћери моја, једина утехо у горкој тузи твоје мајке; иди, да и тебе изгубим! ве ћу изгубити што ми је драго и мило, и опет ће Србија остати сироче. Ах! Сакрићу сузу ову […] да љубов материна не уцвели љубов к отаџбини.[9]

[…]

Стефан: Велика је љубов наша к теби, Милево сестро, и ја сам први који би’ живот сој за тебе положио; али је друга невоља, која руку обезоружава нашу: отачество! О, погледај како оно, бедно, без сваке помоћи цвили! На тебе је једну управило сву надежду. Што му педесет тисућа дати не могу, ти му једна набавити можеш: мир и спокојство. О, помози му: жертвуј себе, као што је отац наш, као што је дед Богда, и као што су остали сродници себе жртвовали. Жалост твоју ублажиће срећа толико милиона људи. Благослови ће те са сузним оком из земље пратити, и ови благослови…“[10]

[…]

Милева: Ево ме дакле, бедна земљо српска, ево ме теби, твоје среће ради, на ужасну жертву!“[11]

Да јој ситуација буде тежа, а жртва већа, она се већ била обећала другиме:

„Са’ранићу, јадна, чувства моја, која сам Светиславу дужна; заборавићу га. – Заборавити?!“[12]

А Светислав, који је зове „сунце чувствујућег срца мога“, је назива „анђелом искупитељем бедне српске земље!“

Његов отац Селимир пак је покушао да примети потенцијално добру прилику у тој ситуацији:

„И од нас се иште да једна девојка спаде отечство; али не да сама губи живот, наго да влада оним који жели нама заповедати. Није једанпут несрећа донела срећу.“

Али она је, ипак, нема толико вере у успех:

„Милева је слаба да обрне ток стра’овите олује.“

Њен будући муж султан Бајазит је много амбициознији:

„Још је Турчин у пупољку славе своје; но развиће се пупољак овај и стростручни цвет принети.“

Да Србија труне због неслоге, јер издајник Бранковић хоће уз помоћ Турака да преотме круну удовици на Косову погинулог кнеза Лазара истиче се и у разговору Бајазита са Осман пашом.

А у разговору са Лазаревим и Миличиним младим сином Стефаном Бајазит истиче поштовање према Србима:

„И као непријатељ умем ја ценити храброст и врсни дух Србаља. Филипа син Александер победио је с вама Дарија Ксеркса: и ја се надам да ћу с вама и Влахе и све моје непријатеље лако скрушити моћи.“

Овај пример је просто невероватан данас када се чита. Не знам да ли се тада заиста веровало да су Срби ратовали са Александром, или је то само Стеријина машта уметничка. Први пут Срби се спомињу у X веку у спису византијског цара Константина VII, који је у делу којим је свога сина припрема за власт написао да су Срби дошли на Балкан уз дозволу цара Ираклија, који је владао у првој половини VII века.

Стефану Лазаревићу пријају похвале српске храбрости од турског султана, али му је нелагодно да ратује против хришћана, као што су Власи.

„Не пристоји се по закону нашем да христијанин пролива крв христијанску.“

Међутим, Стефан се ипак повиновао вољи Бајазитовој, као и његова сестра и мајка.

Јунаштво Срба похвалио је и татарски хан Тимут Темерлан, а Стефан је и њему истакао да је Србија од Турака била покорена „не слабошћу јунаштва, но неслогом и раздором великаша“.

Драма јесте мало наивна, јер Турци презиру српског издајника Вука Бранковића, а монголски (татарски) владар кажњава турског султана што се усудио да туђу (српску) земљу отима, па тако ослобађа Србе мучног ропства и доноси им слободу, што омогућује срећан крај. Мада, монголским поразом Турака Османлија, Стефан Лазаревић с ослободио турског вазалства, мада је оно замењено касније византијским и угарским, а турско потпуно покоравање Србије, тек ће уследити, од чега ће се Србија ослобађати и у Стеријино време.

Драма је значајна због своје поуке, која се односи на целу нацију.  Порука ове драме би могла гласити: Слога спасава од пропасти, треба се жртвовати за отаџбину, за општу срећу, али, ипак, не узалуд гинути, него промишљеније поступати. У које време је Стерија написао ову драму? У време када се формулисала коначно стечена аутономија Србије остварена преговорима након ратовања са промењивим успехом. Има везе са ситуацијом у Србији у времену у којем Стерија пише и временом о којем пише. Стеријина порука је могла бити корисна у Србији и као опомена генерацијама које су њоме управљале после Стеријине смрти (1856).

Кнез Михаило (1860-1868) је био на том трагу, не улазећи у рат против Турака док Србија није била потпуно спремна за тај велики подухват, иако су га много критиковали за оклевање. И његовог наследника, кнеза Милана је оптерећивало очекивање јавности да је време за борбу за ослобођење. Иако је рационалније проценио ситуацију од већине, ипак је попустио и ушао у рат, који се завршио поразом, што је показало и да је убијени Михаило био у праву. Да Срби нису ради ратовати против сродника исте вере (као Стеријин Стефан Лазаревић против Влаха), показао је рат са Бугарима (1885), када је Милан био ратоборнији, опет рационалније промишљајући од већине јавности и народа. Да је слога била неопходна Србима против Турака, али не смао српска слога, него општа балканска слога Срба са суседним хришћанским народима, показао је Први балкански рат (1912-1913), који је био на трагу Михаилове замисли и којим су се Срби коначно ослободили турске власти, као што сугерише срећан крај Стеријине драме. У Другом балканском (1913) се радије ратује против Бугара него у време Милана Обреновића. Ратује се за потврду дуго чеканог успеха из претходног рата. Ратује се у борби око поделе (балканских хришћанских) територија ослобођених од Турака. Ратови против Бугара најнеправеднији су у модерној српској историји. Нису били ослободилачки него за освајачки у подели заједничких територија, ратови за превласт у региону. Последице тога осетиће Србија у оба светска рата, када ће бити окупирани њени делови од Бугара, уз репресалије према становништву. Ране неусаглашених подела су оживљаване. Сваки пут све стравичније. А зашто је Србија уопште улазила у светске ратове и колико се у тим случајевима држала Стеријине поруке? Повод Првог светског рата (1914) је био атентат Србина на аустријског цара (од његове власти је Србима још остало да се ослободе пре уједињења). Тај чин је био у складу са делом поруке о жртвовању зарад нације, али не и са наставком да не треба гинути узалуд. Многи Срби (око 30% становика Србије) су изгинули у том рату. Али, сложни су постигли циљ, коме се тежило деценијама – сви Срби су били ослобођени стране власти и уједињени у заједничку државу, опет захваљујући слози са сродним суседима. Али ни та држава није донела срећу, јер су, као и после успеха у Првом балканском рату, када је остварен први део циља (ослобођење од османске власти), до изражаја дошле међусобне разлике суседа. Распала се држава у Другом светском рату. У њега је Србија ушла опет тако што је емотивно народно расположење преовладало над покушајима рационалног расуђивања владајућих (као 1876). Парола „Боље рат него пакт“ је била на трагу дела поруке да се треба жртвовати за отаџбину, али не и у складу са наставком да не треба узалуд гинуту. Опет је много Срба изгинуло. У рату није било ни слоге. Један антиокупаорски покрет је био за жртву, а други да се не гине узалуд, него сачека прави тренутак. Први је победио јер је то било корисније за савезнике, за велике силе које су одлучивале о судбини малих народа, као што су Срби. Та дилема је присутна и у Стеријиној драми, где је млади Стефан рад одмах заратити са Турцима, а искуснија и мудрија мајка га опомиње да нема шансе у том сукобу, па он промишљено сачека промену односа великих сила и тако дође до остварења националнх циљева. Ратови прве половине последње деценије XX века су поново донели неслогу са суседнима у бори за поделу заједничке територије (као са Бугарима 1885. и 1913), а рат у другој половини исте деценије (1999) је донео непромишљено узалудно гињење у сукобу са надмоћнијим (слично као 1876, 1914. и 1941. године).

Кроз поруку Стеријине прве драме се може сагледати целокупна каснија српска историја и тако уочити неке карактеристике националног карактера, од којих нису све у складу са порукама Стеријине драме, због чега је српски народ више пута тешко испаштао.

[1] Јован Стерија Поповић, забране комедије и драме II, Београд 1987, стр. 12.

[2] исто, 12.

[3] исто, 12.

[4] 13.

[5] 13.

[6] 13.

[7] 14.

[8] 14.

[9] 16-17.

[10] 18-19.

[11] 19.

[12] 19.

Advertisements

2 thoughts on “Порука Стеријине историјске драме „Светислав и Милена“ као опомена кроз каснију српску историју

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s