Српско-бугарски рат (1885) у Приповеткама једног каплара Бранислава Нушића

Приповетке једног каплара су Нушићево књижевно сведочанство о рату за који су Срби били најмање мотивисани. Збирка прати српске војнике у Српско-бугарском рату (1885) од стизања позива за рат („јасно се читало из тих позива да сваки обвезник, осим друге опреме, треба да понесе и своју главу, за коју у се у овој прилици не гарантује да ће је вратити кући“ („приповетка“ Позив), до повратка из рата („Јеси л’ се враћао који пут из даљине, из претрпљених неприлика, твом родном месту, кући твојих родитеља, који су те сузама испратили, а сузама ће те и дочекати?“ (На одсуство)

Када су топлог септембра стизали позиви „Жене се са капија и преко сокака препиру за мужеве, деца за оцеве, а оцеви за децу, а дечица, те невине злосутнице, већ припасале место сабаља штапиће, свирају у песницу марш и егзерцирају и играју се рата.“ (Позив) А није свима до игре. Госпа Јуца се буни за њеног Перу што кашаљ није довољно оправдање за рат. Пензионера господина-Јакова не зову у рат, али од њега се тражи да помогне опремање војске. „Они ти то, а и не питају: можеш ли, имаш ли, како ћеш да даш; него тек онако преко колена: Господин Јаков комору, комору са два коња! […] Министар кобајаги учен и паметан човек и генерал, највеће звање у држави, па знате шта ми он каже: „Можете, можете ви, господине Јакове, можете!“ […] Ето, то ми каже, господине мој, један министар! И сад ја питам вас, може ли то да буде још у којој држави, а? Јок, богами, не може: у другој, уређеној држави министар би казао: Је л’ не можете, господине Јакове, па лепо: ви дајте комору с једним коњем.“ (Позив)

Неке и радује позив отаџбине, али га одвраћају обавезе према најближима. Тако се Благоје „најпре одушевио позивом који ће га одвести у рат, у славу, а сад, ево, стао пред својом кућом и не сме да уђе. На лицу му се оцртала тешка борба и неодлучност.“ Страх га да каже мајци, која је остарила и има само њега. (Позив) Рат ће јој одузети и њега. „Сахранили смо јединца, али далеко; његов гроб неће овлажити мајчина суза: нити ће на њему замирисати мајчина душица или ружа мајчином руком засађена.“ (На одсуство)

Некима се рат испречио пред животним плановима (Број 23), други су за време рата донели судбоносне одлуке, мада је неке рат спречио да их икада остваре. Капетан Милић је за време рата коначно решио да се жени (што је претходно дуго одбијао), када је прочитао у старим новинама посмртни оглас у којем је жена оплакивала свог мужа, да би и њега имао ко да ожали, али није доживео то јер је погинуо у рату. Једном писаше да га чекају са девојком, коју није имао пре рата, али ју је мајка у међувремену готово запросила, а он рањен, умро у болници. Други није стигао ни да се заволи са девојком из његовог села Миријева (које тада још није припадало Београду), када је изгубио живот (Под шатором). А и са друге стране тако један бугарски војник, српски заробљеник, сиромах Мане, пред рат коначно од оца девојке са којом се волео је добио дозволу да је ожени, али се из рата није вратио (На разбојишту). Да му рат не поквари љубавне планове покушао је да избегне трубач Миладин. Стрепео да му девојку, док је он одсутан не преотме меанџијин син, који се раније вратио из рата, па је и сам побегао кући, али је ухваћен и осуђен на робију због дезертерства. (Трубач)

У рат су кренули док је још пржило сунце, весело и хитро. „По какав млади резервиста не зна шта је то борба, како то почиње, какао се свршава, па пропитује; а поднаредник, са златном споменицом из српско-турског рата, пошао уз њега, па му прича чудне приче, као да се борио за време Краљевића Марка, а не пре осам година.“ (Први плотун)

А у рату, влажне и хладне јесени „То беше борба с многим тегобама и ружним временом: с дугом и силном кишом“ (Под шатором). Временом и „стегао мраз, који хтеде да нам досади више него пушка непријатељска. […] свако јутро кола сносе у Ниш, у болницу, по неколико промрзлих. Нема дана да стока не липше. Толико дана нисмо видели сунца ни светла дана, као да нам је бог одрекао милост.“ (Шињел) Дочекали су и снег. „Сећам се тих дана: беху мочварни и влажни. Оно утрнуло зимње сунце просијавало силом, а преко маглчастог, сигавог неба прелећу ситни, сиви облаци као расуто перје. Са широких и ниских кровова цуре поточићи од устајалог, прљавог снега и пућкају у кривудаве олучиће, где се разлиле читаве баре, текући неким пријатни голичавим шумом. Каљужа већ догрдила, влага нас све редом ипила, и мало који дан да пред болничким вратима не чекају читаве гомилице прозеблих и изнурених. Јуче су двојица умрла, а и дана су двојица умрла. Једног дана промиче баш досадна кишица, а спустио се неки тежак загушљив ваздух, као онај у позних јесењих дана. Груди ти се теретом надимљу и подилази те грозничава језа. Требало је да идемо на учење, а не можеш ни да понесеш пушку, тако те изломила ова мочар и влага.“ (Спровод)

Били су храбри док нису прешли границу и чули први непријатељски плотун. „Поднардник, са споменицом из прошлог рата, умуче; онај „стајаћак“ заборави да позове кога на мегдан; каплар, што причаше како то није ништа погинути, ушуњи се некако, па све гледа преда се; ономе, што се вајкаше целим путем, како има жену и децу, наиђоше мало сузе, али се брзо охрабри; онај опет, што причаше како му је свеједно: погинуо или не, увијаше се некако, те додаде: „Баш би то добро било, кад би човек знао унапред, ‘оће л’ погинути или не!“ (Први плотун)

Преко границе су их бугарски сељаци, након што су се ослободили првобитног страха – „кад виде да су ови туђини питоми људи“ (Мој ђак), дочекали као браћу (Птичице божије). Видели су неки српски војници да им Бугари нису криви, да они јесу непријатељи у рату, али да само извршавају наредбу, да су и они људи, којима треба помоћи, као браћи, па тако Петар Дабић узима бугарског рањеника да носи, када његовим саборцима понестане снаге за то (Петар Дабић).

Смрт је главно обележје рата. Са страхом од ње их испраћају у рат. Њу у рату предосећају. Тако је Миљан Ђокић (Птичице божије) у дечијој игри сахране птице видео људску судбину, која га је после и задесила. А да се умре у рату постоје многи начини. „Један каплар прича како је то најлепша смрт на бојном пољу; други се вајка како има жену, па децу, па род; један опет вели да му је баш свеједно, погинуо или не; трећи додаје и да погине, али да му је да га уједанпут састави са земљом, да се не мучи; пети каже како би најволео, ако је већ да се гине, да погне од гранате; шести вели: „Аја, лакше је од куршума, кад у срце удари“. (Први плотун)

Код куће је остала породица да стрепи за њих да ли ће преживети (Опроштај) у рату, а тамо и кад неко погине, можда неће моћи да се сете ко недостаје (Ко је то?).

„Најпре, док је твоја десетина одвојена, тебе још знају, знају ти име, знају те ко си, одакле си, кога имаш. Кад десетине бразују вод, не виде те толико, али те знају; а кад се водови приберу у чету, а ти се пет осећаш изгубљен, преплављен, твоје је само једна честица нечег већег, општијег. И кад се већ и чете приберу у батаљон, онда сасвим јасно осећаш да више не постојиш; постајеш само једна бројка, довикују ти: „Ти, ти четврти у задњој врсти друге чете с левог крила, усправи се!“ Ти си то, и ти се усправљаш. О, па кад се слију и зберу сви батаљони, те образују пукове, дивизије, масе, грдне велике масе; кад се поставе силни они фронтови један за другим; кад се саставе груди једне до других па се начини зид велики, непрегледни зид… где си ти онда“ Те масе носе једно једино име, крећу се једним јединим кораком на једну једину реч.. па где си ти онда? Он капка што ежје пала са зелена дубова листау горски пточић, па њиме отпловила у речицу, са ово у реку, а са реком у море, зар се у мору може да запази?! Погинем, на пример, у рату, и то нисам погинуо ја, то је погинуо онај трећи здесна из прве десетине другог вода, треће чете, другог батаљона, четвртог итд. Ја, моје ја, сасвим је споредна ствар. Само мојима, онима што ће плакати за мном, погинуо сам ја, само ја и нико други…“ (Број 23)

Навикнути на смрти сабораца, о њој могу причати равнодушно („опет умро неко“), или збијајући шале „био је маханџија. Тога би требало у бурету са’ранити а не у сандуку!…“ или чак „договорисмо се нас неколико, и да се користимо смрћу тог непознаника изађох ја пред командира и змолих да нас петорицу пусти са учења, ради смо да идемо на пратњу, јер нам је „друг“ и „добар пријатељ“. Командир нам дозволи и ми упртисмо пушке, весели да одемо где у механу.“

А на сахрани малобројни саборци гунђају „што су баш они одређени да граде параду“, па чак и поп „псује све што му падне на памет, што су баш њега одредили да сахрани јадника“. (Спровод)

А како је све почело?

„Сад је тек настала права врева. Око тих позива су се скупљале гомиле од јутра до мрака, читало се и објашњавало. Пред сваком кафаном, управо око сваког стола, други свет и друго мишљење, и други начин на који се то мишљење казује. Тамо ђак уз мермерни кафански сто, око њега ситни трговчићи, бакали, и остали сиромаси, који са кафанских столова очекују мрвице политичких вести. Ђак сриче какве пештанске новине и црта писаљком по мермерном столу границе берлинске или сан-стефанске и тумаче речи „офанзива“ и „дефанзива“. За другим опет столом седи господин, чиновник министарства, око њега професори и чиновници и трговци, и он објашњава међународни положај Румелије и саопштава последње вести о привременој  пловдивско влади и опасност за српске интересе од супарнице појачане Румелијом. […] А око њих још вазда познатих и непознатих, и они сви у један глас говоре и сви у један мах ударају песницом о сто, и сви су једнога мишљења, да ће на крају крајева Рус ући у Цариград.“ (Позив)[1]

О свом делу Нушић је написао:

„Приповетке једног каплара нису ни у ком случају приповетке. То су покидани, расути листићи из нечег много шире замишљеног. То се и на њима опажа. Ја сам мислио да израдим можда роман. Изгледао ми је материјал врло благородан. Два братска народа, упућени да заједнички раде и негују братске осећаје, стоје један према другоме у крвавом рату. Политика, нека виша или нижа политика их завадила и они се туку због те политике, коју они и не појме; туку се, а не мрзе се“.[2]

[1] Бранислав Нушић, Приповетке једног каплара, „Сабрана дела Бранислава Нушића“, књига XV, Просвета, Београд 2006, 9-10.

[2] Josip Lešić, Branislav Nušić – život i djelo, Novi Sad 1989, 39, цитирано према: Горан Максимовић, Нушићеве ратне приче, Књижевност и историја I, Ниш 1995, 199.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s