Крф (и још понешто) у путописима Матавуља, Дучића и Црњанског

„покрет је довољан да све замени“[1]

Јован Дучић у свом Писму са Јонског мора није навео које године XX века га је написао (први пут је објављен 1930. године у књизи Градови и химере) на Крфу. У овом „путопису“ је више писао о бројним другим темама, као да је Крф био повод за писање, а његова фасцинација, инспирација и преокупација нешто или неко друго, односно друга. Међу тим другим стварима било је и размишљања о историји и историјским личностима („Да је Сократ био леп и богат као Алкибијад, не би му било пало на памет да буде највећи моралист, него би био највећи љубавник.“[2]). Забележио је и неке утиске о Крфу.

Легенда, историја и природа

Дучић описује свој утисак приликом уласка у пристаниште, наводи легенду о пореклу острва и пореди је са данашњим природним лепотама и одсуством славне историје:

„Острво је блистало у свим тоновима зеленила. високе и танке куће дизале су се на бедемима до неба, а наш је брод сада изгледао утонуо и изгубљен на тој ниској води. Лепа утврђења на Крфу су из византијског и млетачког доба; куће су из времена енглеске окупације. фукара на обали је из времена грчког краљевства. Још нечег, међутим, да наговести да смо већ у блаженом хомерском пределу и први пут на једном митском острву.

Све је овде легенда.

Кад су синови Хроноса поделили свемир. Зевс је добио небо, Посејдон море, а Плутон загробни свет. Посејдон, азијско божанство, је од свих простора највећма волео грчко море, а од свих острва сматрао је Крф за најлепше. Зато је постао и његовим првим краљем и родоначелником свих других и доцнијих његових владара. Али то није све. Једна нимфа, Керкира, направила је овај град, и дала му своје име, које је ово острво носило кроз цео век. Затим је владао овде њен син Наиситоис који му је подигао бедеме, и унук Алкинојус, који му је дао најлепше вртове на свету. Људма је поделио куће абоговима храмове. Ви знате седм певање Одисеје где Хомер опева лепоту тих вртова. то је најлепши, чак и први опис природе који нам је остао од старих песника. Ово острво стари песник назива плодна скерија. Ту је дат и љупки портрет краљеве кћерке Наусике, у својој простоти један од најлепших портрета античких.

Алкинојусови вртови то је овде данас равница Пезамили. Идући на поток да пере домаће рубље, Наусике је срела Одисеја, који је после бродолома био изишао го на обалу. Откинуо је грану маслине да покрије своју голотињу и изађе пред девојку за коју није знао да је краљевке крви. Та простота хомерског друштва где краљице преду, акраљевске кћери перу рубље, и где краљ Итаке двадесет година оставља своје острво без владара, наличи можда сао још на простоту и лепоту нашег српског епоса. – Краљевства у Грчкој су биле задужбине самих богова. С почетка је постављао краљеве, али је бранио да доцније краљевство могне аутоматски силазити с оца на сина, без Зевсовог нарочитог указа. Сви се краљеви зову и богодани, диогенес, зато што сви краљеви силазе од Зевса. Не знам да ли су богоданост краљева, која има тако шаролику повест, има старијег теоретичара од овог дивног рапсода.

Али Крф ипак не прелази из легенде у историју за дуго времена. Уосталом, само је његова легенда сјајна, а његова је историја без поноса и без сваке лепоте. Тек кад су Коринћани, пловећи да населе острво Сицилију, упутили Керзикрата са његовим људима да населе ову љупку и плодну Скерију, тек тада Крф улази први пут у историју. Никаква култура није овде рођена. Корфиоти су одувек били дефетисти и рђави грчки патриоти.Најгору је слику о њима дао Тукидид, а највећу су срамоту показали кад су помагали римког рушиоа Мумијуса да разори сјајни Коринт одакле су се некад и сами они овде били доселили. – С мало се усхићења говорило и у нејлепше грчко доба о овом чудном острву. Знам само за један опис Ксенофонтов који је иначе леп колико и Хомеров. Говори о његовим слатким водама као што је доцније Овидије говрио о његовом слатком воћу…

Али је остала и данас иста стара вегетација која засењује својом лепотом. Олеандри и алоји, лоза и кактуси, маслине и чемпреси, еукалиптуци, мирта, ловор – све дрвеће и цвеће још из вртова Алкинојусових!

Маслинове шуме падају овде са брегова у дугим сребрним каскадама. Није чудо што је то лепо дрво проглашено божанским. Без прастарих маслина ово острво не би имало ни своју лепоту, ни своју славу. Овде се види најсавршенији антички пејзаж Теокритов и буколика Виргилијева. Све је на овом острву мирно и прозрачно, и лако као сенка. Један грчки песник даје овде овај нежни епитаф својој драгој: Лака ти била земља као лист маслине.““[3]

Венеција – Далмација – Албанија – Крф – Левант (и откуд Енглези ту)

„Ко виде Врата од Леванта, не види га ни отац ни мајка“ – вели бокељска пословица. У томе је садржана историја од четири стотине лета. Пословица је, ваљда, пошто Млечани утврдише своју власт, те сем осталих њихових благодати почеше одводити младиће на галије, у далеке ратове на истоку. могуће је, такођер, да је, у оно време, и сами улаз у тајанствени Левант, по схватању простог света, био тако далек и опасан да се већ нису надали ни повратку помораца који су од своје воље ишли низ море ради хлеба насушнога!“[4]

На путу из Венеције ка Леванту (источној обали Средоземног мора), након далматинске и албанске обале се код Крфа прелазило из Јадранског у Јонско море, ту је почиње грчка обала, ту је за њих почињао Исток. Власт Венеције током историје је била заједничка Матавуљевој Далмацији и Крфу.

Шибенчанин Симо Матавуљ је написао два путописа са његовог пута у Цариград 1906. године (објашњено је у петој књизи сабраних дела у здању Завода за уџбенике из Београда и Српског културног друштва Просвјета из Загреба, издатој 2008. године). Краћи први је назван Врата од Леванта, а дужи други Левант белешке с пута. Крф га није нарочито фасцинирао у односу на његову Далмацију, на коју га је подсетио због млетачке власти.

„Кроз градску капију улази се у улицу средње ширине, која носи име Никифор Теодоки, некалдрмисану, са ниским, врло неједнаким кућама, са малим дућанима, већином сведених врата и прозора. То једино напомиње на Дубровник, а све остало, особито узане, мрачне споредне улице, напомињу нешто на Шибеник, нешто на Спљет [Сплит], с том главном разликом што једна боља зграда наших далматинских градова више вреди него десет крфљанских! Свакако види се млетачко обележје, те и да не знаш е су они вековима владали у Крфу, могао би то наслутити ако си Далматинац.“[5]

Дучић је приметио још неке венецијанске утицаје:

„Крф има још остатака од талијанштине; ако се то не види по рђавој музици, види се по овако занатском просјачењу. У Италији је просјачење била религиозна установа за васпитавање милосрђа. Зато просјачење није можда нигде мање отужно него онамо. Црква је поштовала просјаштво, и велики део њених светаца су били просјаци. На грчким острвима је просјаштво остало од Талијана као што у Италији за све крађе верују да су грчко дело. Било је једно доба у Италији кад су калуђери били славни разбојници на друму, а њихова паства просјаци по градовима.“[6]

Док их брод није „ослободио Крфа“ и одвезао пут Пиреја, Матавуљ је са женом на острву провео четири дана, током којих је „разбијајући чаму“ разговарао са неким од мештана, међу којима је био и „летописац берберин“, који му је одговорио на нека питања која су га интригирала:

Религија

„Даље, што се тиче мноштва цркава и црквица, брица то објасни историјским приликама. Млечани су, вели, толико векова владали Крфом и сваким начином настојали да наметну своју латинску веру; али су стари Крфљани били постојани у својој, а подизали су толике богомоље зато да би имали што више свештенства и тим начином лакше одбранили простији народ од напасти! и успели су. На целом острву „полатинило се“ само неколико стотина породица, које се и данас држе „римске јереси“.“[7]

О заштитнику острва Дучић је написао:

„Свети Спиридон, крфски владика, који је био члан првог Никејског сабора, лежи згрчен у свом сребрном саркофагу. То је био један од највећих хришћанских чудотвораца, јер је у XVII веку спасао своје острво од куге, а у XVIII од турске војске. Венецијанци су покушавали у више махова да свеца однесу, да би их бранио од куге и од Турака, али се светац противио; однесена је смао једна његова рука, која се и сада чува у Риму да одбрани папу од Талијана.[8] [Папе нису прихватиле губитак световне власти уједињењем Италије 1870. године, те нису признавали власт италијанског краља све до међународног признања Ватикана у фебруару 1929. године, из чега се може закључити да је овај есеј писан раније, иако је објављен касније.]

Енглези

„Брица је великом хвалом причао о инглиској управи (протекторату), која је настала после пада републике Млетачке и трајала до шездесетих година [1864]. Уверавао ме да је добар Грк, али, као и још бољи Крфљанин, жали што Инглизи не остадоше, јер су више новца на острвима остављали него што су односили, а под њиховом управом не би се развила демагогија.“[9]

Да те речи хвале нису без основа говори податак из историографије да:

„У тренутку уједињења са Грчком 1864. године Јонска острва била су најразвијенији део заједничке националне државе“[10]

Откуд Енглези на Крфу?

„Независно и дивље, грчко острво, од прастарих времена, увек је морало да се бори против гусара и пљачкаша, и прославило се у борби против Турака под окриљем Млетака. Енглези су њиме у новије доба владали, саградили ту добре путеве, па су га поклонили Грчкој год. 1864.“[11]

Написао је о историји Крфа Милош Црњански. Осим споменутих, Крфом су током историје, у краћим периодима, владали и Французи (након што је Наполеон окончао постојање Млетачке републике 1797. кратко, па, мало дуже од 1807. до пораза Наполеона 1814.) и Руси (од 1798, када је створена друга европска колација против Француске Наполеона, који је претходно те године напао Египат, до 1800, када је формирана Јонска република, која ће постојати до 1807, под највећим утицајем Русије, али под званичном влашћу султана).[12] Значајан је био због стратешког положаја, као „врата Грчке“, као што је написао Црњански. Енглезима су сва већа острва у Средоземљу била важна, како би им контрола путева у Средоземљу осигурала поморски пут ка њиховој најбогатијој колонији Индији. Крф су преузели 1814. године, након пораза Наполеонове Француске.

Албанци

„На моје питање шта раде на Крфу ови епирски Арнаути који се онолико аче кроз гомиле света пазарног дана, брица, намрштен, одговори: „То су бештије, варвари, крвопије! Они шпијунишу Грке, турске поданике, да ли који не шурује са нашима! А такви су, знате, крвооци и куражни да би њих десеторица кадри били раздагнати сав овај свет! Да бог сачува!“[13]

О Албанцима и Албанији, поред чије обале је пловио, писао је, још више их ружећи, и Дучић:

„Албанија је сива и гола, а вероватно ће такав бити и Епир. Гомила камења у којем се легу змије и Арнаути. Некад су стари Грци овде били поставил пакао, Хадес, пре изградње свог политеизма. Међу овим кршевима и кроз непроходне кланце, текао је, у своје време, страшни Ахерон, који је водио у подземни свет… Народ који данас овде живи јесте, међутим, и данас најнекултурнији део европског људства. Он је одувек био на путу свих паликућа и рушилаца. Жубор реке Скумбе, који данас пресеца тај меланхолични предео, није веселији од жубора старог Ахерона. Земља крвне освете, земља без свог фолклора, своје музике, песме и приче, без иједне ичности епске или религиозне. Народ поносит али суров, без једног културног центра и без једног језика.

Проклет је међу народима: јер хиљадама година живи [што би значило да су староседеоци на тој територији, што тек у овом веку почињу да оспоравају историчари у Србији, иако се ни до каквих нових сазнања није дошло (али су се промениле политичке околности), него се раније одсуство сведочанстава о досељавању третирао као доказ да су староседеоци, а данас као да их није било пре него што су први пут споменути на том простору под тим именом] поред најкултурнијих раса Хелена и Римљана, а није ништа сам створио, нити икад ишта примио од других. Од Грчке га деле само долине и брегови, а од Италије скоро један мореуз, па је ипак остао најнепросећенији део европски. А некад, још много пре Хомера, тамо је било и античко светилиште Додона, где су долазиле религиозне делегације Атине и Спарте, и затим и побожни амбасадори Крезуса из Лидије… „Зевсе, кличе Ахил, ти који бдиш над далеком Додоном, царством зима…“ Данас тамо влада муслиманство, и чује се један ружан језик којем цела лингвистика савременог света не може да пронађе извор ни место у класификацији. један тамошњи брег, у доба препелазгијско, звао се Томарос,, и био је Олимп ондашњег грчког света; на њему је био постављен први престо зевса, који је онда још био млади син Хроносов, и ту држао први гром у руци. Средиште неба и земље био је тада један арнаутски брег! Свемир се одиста променио, али на штету арнаутску. Зевс је пао не оставивши овој невеселој Албанији ни једну једину благодет свог владања космосом.“[14]

Ништа лепше о Албанији, али о природим карактеристикама обале Албаније, преко које је прешла српска војска током Првог светског рата, писао је Милош Црњански у свом путопису Крф, плава гробница:

„Као да се небо над морем расуло у камење, тако се модри гола и ужасна Албанија, без биља, без живота, издалека. Прави планински пакао. Стене беле као креч, изнад плаве пучине, засуте венцима белих облака. Дивљи врхови арбанашких урвина црвене се и трпте као пешчане пустиње. Туда је дакле сишла наша војска и наш народ?[15] […]

Пут на Крф, дуж албанске обале суморан је и тежак, као обалом пакла. Сећање на гладне и промрзле масе, расуте по блату, међу лешинарима коња, вуче се, као пена, једнако, за бродом.“[16]

Срби на Крфу

Милош Црњански је назив свог путописа повезао са песмом Милутина Бојића (Плава гробница), односно са боравком и страдањем Срба на Крфу током Првог светског рата, на које се песма односи. Матавуљ је на Крф путовао пре Првог светског рата, а вероватно и Дучић, с обзиром да ни он у свом есеју није писао о боравку Срба на Крфу током Првог светског рата.

Од почетка 1916. до јесени 1918. године Крф је био центар српске државе у избеглишту. Избегавајући капитулацију пред аустроугарску и бугарску окупацију, државни и војни врх Краљевине Србије је напустио Србију и заједно са војском и значајним делом народа прешао преко планина Албаније и Црне Горе до Крфа, где су деловали краљ, влада, Народна скупштина и друге државне институције до ослобођења Србије. Војници су се опорављали на Крфу, које је за њих било „острво спаса“, пре слања на Солунски фронт, након чијег пробијања је почело ослобађање Србије. Многи нису преживели смрзавање, изгладњивање и нападе приликом преласка Албаније, или су од последица умрли на Крфу. Ту је страдалих било толико да их више нису сахрањивали на гробљу него су им тела полагали у Јонско море.

„[…]

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над вом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада

[…]“

Написао је на Крфу у Плавој гробници Милутин Бојић са 24 године, годину дана пре смрти.

А на Црњанског је на Крфу, изгледа, највећи утисак оставило српско страдање:

„Крф је запуштена башта, што плива, са нашим гробљима, по мору. Он се појављује из воде, у магли зоре, као стари један позоришни врт, толико су његови зидови романтични и зарасли у бршљан, чемпрес и леандре. Трагедија Србије завршила се на овом острву, театрално и ужасно, као најпатетичнија места у ратовима грчких историчара. Да смо, за наше мртве, по свету, свећом тражили, изложеније, видније, место за гробље не бисмо га били нашли, толико је ај Крф, јавно место, на путу од Запада ка Азији. Општи врт, у који свако залази, да се одмори. Све лађе које пређу Средоземно море, свраћају на Крф. Небројени странци свих држава пролазе тим острвом, на путу свом за Египат и Индију, за Русију и Запад. У пристаништу их дочекује острво мртвих, острво Видо, са најстрашнијим гробљем намучене Србије.

То гробље постаће видно као соменик Слободе, при улазу у луку Њујорка, познато као батерије Гибралтара, јер је чудно и изложено на видик свим народима и бродовима. Наше гробље на њему, са црним арбанашким планинама у залеђу, пустим као пакао, плавим дном мора, гробнице, у којој леже хиљаде наших војничких костура, могло би гласно да казује име Србије, на свим језицима. више него оних десет хиљада Хелена што унакрст пробише Персију, ти војници, на мору, причали би о једној вечној надземаљској Србији.

Гробља на Крфу и острво Видо, на видик целом свету и свим бродовима. На њима почива једна дивна и охола, као архангео светла, непомична и непролазна надземаљска Србија.“[17]

Крфљани

О њима помало пише само Матавуљ:

„У повратку, пред нашом гостионицом, сретосмо се са једни Београђанином. […] После обостраног радовања и ишчуђавања исприча нам да је ту провео половину године, да је био веома задовољан, јер је место здраво за свакога, а и јевтино за оног о уме. По његовом искуству, Крфљани су врло побожни, врло лукави, врло грамзиви, врло штедљиви. Не ваља им ни пиво ни црквено пјеније; немају никаквих забава. У том је Београд кудикамо одмакао. Али, за накнаду, Крфљанке су честитије од Београђанки, наравно, онако узете попречно…“[18]

Варош

Природа Крфа је оставила бољи утисак на наше посетиоце (поготово у поређењу са претходном албанском) него сам град. Црњански пише:

„Крф се отуда јавља из мора, дубоког плаветнила, љубичаст као полип. Арбанашка брда ружичаста су и гола и тврда, а над Крфом се зелене маслине и чемпреси и палме. На дану, варош је пуна воћа и мува и страховито прљава, увече, пред Еспланадом, она је Монте Карло за госпође арбанашких министара. За њих је то као за нас Ница. Коцка и авантура.

Шеталиште на Крфу, уосталом, стециште је пензионера. Сви они са симпатијом гледају мале Грчиће. […] Дању је неиздрживо на Крфу. Мале кафане пуне су мува и бува. Улице закрчене зељем, натовареним магарцима што ричу.

Ноћ на Крфу дивна. Крф је тада као врт међу звездама, под којим пљука водоскок.“[19]

Музеји

Нису много описивали сам град, а судећи по Матавуљу то је зато што и није имало шта да се опише.

„За непуна два часа, а без хитње, видесмо цео Крф! Да има музеј, отишли бисмо у њ и испунили време до ручка! Али, невероватно, а у исто време и карактеристично, класично грчко доба, па римско, па византијско, па четири столећа млетачког владања, не оставише зар ни толико мрвица за собом да не би мга постати ма колики, ма какав провинцијални музеј?! То не може бити истина, него је истина да су Инглизи разнели што је било бољега, да су Крфљани распродали што остаде, и уоште ти острвљани нису низашто под богом, него да крамарски или просјачким начином стичу и слажу новчић по новчић, па да поред гомиле злата очекују смрт у свакој невољи, не окусивши никаква уживања!“[20]

Ахилион

Ипак је био један дворац који је био вредан пажње. Матавуљ пише:

„Бити на Крфу, а не видети тај дворац царице Јелисавете [Елизабета Амалија Евгенија, познатија као Елизабета Баварска, и још познатија као царица Сиси] значило би, штоно рек, бити у Риму, а не видети папу. Бар тако сви на Крфу кажу. То и књига тврди. Друга је пак ствар шта кажу путници када се врате. […]

Заподенусмо разговор о несрећној царици, чији дух лебди у овим крајевима. Њу беху природа и судбина издашно обдарили великим својим даровима (не кажем најбољим), лепотом необичном и сјајем превеликим, али, и пре нео што је задеси страховита несрећа, обузета сетом и сутњом, осећала се може бити несрећнијом од оних што пронесоше котариц на теменима! Дворац је почет зидати пре загонетне смрти наследника престола [Рудолф, син царице], а довршен је после, кад је свак мислио да ће се грађевина напустити. Доказ, дакле, да је то место било у складу са њеним душевним стањем, пре и после великог ударца судбе!

Дворац је започет 1889, а довршен 1891, по на основи италијанског архитекте Карита. У свим рекламама налазите да је „саграђен у духу старих јелинских [хеленских – грчких] грађевина“ Из других извора дознаје се да је стао око дванаест милијуна франака; да су у томе послу имали посла дворски беамтери, грчки и талијански предузимачи, инжињери, уметници, вештаци, итд. Чак неки римски принчипе жртвовао је неке своје статуе, наслеђе својих предака. Замислите, какво је „пумпање“ настало! Та доста би било да је то предузеће дошло у руке само дворским паразитима, или само крфљанским Грцима, или амо Талијанима, или само пропалом римском кнезу, а некмоли свима њима скупа! Зацело, та је компанија работала viribus unitis [заједничким снагама].

Нестрпљиво сам очекивао да стигнем, на накнадим што од Дубровника још не видех праве уметне творевине, јер оно грађевина и кипова што Крф има права су иронија путникову очекивању!“[21]

Матавуља је Ахилион подсетио на бечки Шенбрун. А шта је У Ахилиону оставило највећи утисак на њега?

„Одатле се упутисмо на терасу, на којој се налазило истинско уметно дело берлинског вајара Хертера: мраморни кип самртног Ахилеја. Божанствени рањеник, го, па је на лево стегно, ногу је подвио, на леву се руку обочио, десном извлачи стрелу из десне пете. Види се да га живот оставља, да му се вид гаси, али је савладао бол и смртни страх, те падајући прети и пркоси!… Тај каменити лик заиста је као „књига која сама проговара“ и неуку. Од једнога погледа на њ зачну се јака чувства – обузме те неизмерна жалост што нестаје онакога дивног тела и онаке јуначке душе, а у исти мах поносиш се што може човек онако да мре!“[22]

Ахил сарији у Ахилиону

Није му се све толико свидело у Ахилиону:

„Вратисмо се и кроз перистел уђосмо у прву собу, где је огромна слика Мачева „Афилов тријумф“. Ахил стојећи тера два бесна белца, упрегнута у двоколицу, а за њим се вуче тело Хекторово, за њим јуре коњаници, а са бедема ојађене Троје посматрају тај покор Пријам и његови! Вдео сам да и та деоративна слика чини такође јак утиак, али мене не привлаче претрпаност и шаренило; а из те гомиле под Тројом и на њој ниједна глава ниједан покрет не свиде ми се особито.“[23]

На крају Матавуљ о Ахилиону закључује:

„Ти примерци јелинског, римског, византијског ренесансе и данашњег буржоаског слажу се као рогови у врећи! Уз то, трагичне успомене које лебде по тим пустим просторијама и помисао да је све то „на цењени углед“ купцима – не наводе сваког намерника да се у дворцу задржи дуже него што је мислио.“[24]

Дучић је још мање био одушевљен Ахилионом. Чак је и према кипу Ахила, који је код Матавуља пробудио „јака чувства“ и инспирисао га на диван опис, Дучић остао равнодушан, односно, још горе:

„Када смо дошли у вртове Ахилеона, дворца несрећне аустријске царице и несрећне мајке, среле су нас у поворци, под ниским аркадама, мраморне бисте филозофа и песника који су били њено друштво у тој очајној самоћи, писаца које је она много волела, а можда читала: од Хомера и Платона до Шекспира. На самој тараби, која је цела обучена у вреже ружа, лежи, у положају капитолског гладијатора, рањени мраморни Ахил, огромно и ружно дело некаквог данског вајара [са Матавуљем се не слаже ни које је националности аутор скулптуре, а Немац је, као што је написао Матавуљ]. Ахил је окренут према Епиру где се тобож родио […]“[25]

Црњански је Ахилион посетио 1925. године (Дуња Душанић, Фикција као сведочанство, Београд 2017, стр. 200-201), касније у односу на Матавуља, а вероватно и у односу на Дучића, када је дворац већ променио власника. Његов опис главне атракције на острву је следећи:

„Ахилејон чува стража војника. скупоцени двор припада држави. Изгледа као запуштен, велики хотел, да дивним палмама. Кајзер [немачки цар Вилхелм II (1888-1918), који је купио дворац 1907, од ћерке аустријске царице Елизабете, коју је 1898. убио италијански анархиста] је у њему наместио голишави споменик Фрине, па читаву колонаду Муза и грчких филозофа, под којима су урезана за сваку сигурност, имена. Ред грчких филозофа завршава се бистом Шекспира!“[26]

То је видео и Дучић, који не спомиње немачког цара, него само аустријску царицу, можда зато што је био пре 1907. године, а свакако Црњански греши када појаву тих уметничких дела у Ахилиону приписује немачком цару, уместо аустријској царици. Црњански затим описује и споменик Ахилу, други у односу на онај који су, са различитим импресијама, описивали Матавуљ и Дучић (а који Црњански ни не спомиње).

„На врху врта горостасни, бронзани кип Ахила, диван и снажан, висок неколико метара, као ге је Виљем [Вилхелм II] наручио; копље му се с мора види издалека. (при дну је видљиво урезано: Берлин 1909. Акционарско друштво Гладенбек. То су лиферанти споменика.)“[27]

Ахил млађи у Ахилиону

Тај споменик из 1909. нису споменули Матавуљ, који је на Крфу био раније, а ни Дучић, те би и за његов боравак могли претпоставити да је био раније, мада то није доказ, јер ни Црњански не спомиње ранији споменик Ахилу о којем су њих двојица писали. Црњански пак може да истакне везу Ахилиона са Србима:

„Доле, испод двора, у зграда за особље, били су год. 1916. болнице, којих се многи сећају. […] Гробље је одмах испод зграда. […] Уздуж и попреко. Крф је засејан нашим гробовима. После неколико дана они се чине безбројни, као да их има под сваком маслином и сваком стеном.“[28]

***

Путовања

За крај једно Дучићево размишљање о путовањима и друштву у његово време:

„Кад сам се рано јутрос обрнуо око себе по брду, цела палуба је већ била поплављена новим посматрачима. Ако у извесно доба године путујете по европским земљама, ви сретнете толико путника ка да је јуче свет откривен. Путовање је нова страст, и оно је дошло највише од досаде која вада у друштву човека са човеком. Сад су салони већ потиснули породицу и занемарили пријатељство. Друштво је прогутало личност. Друштво тражи нашу крв, зној, новац, памет; оно отима наше време наше жене. Све је свачије. Учимо због друштва, богатимо се ради друштва, женимо се ради друштва. Људи се осећају срећним само кад су у друштву важни; нема среће за себе

[…] Салонски човек иде у друштво да би нешто изгледао, као што интелектуалац, напротив, бежи од друштва да би стварао и владао. […]

Није оволико данашње путовање настало што је Русо измислио страст за природу, ни што је Стивенсон измилио железницу. Путује се из очајне досаде и још више из простачког снобизма. На овим грчким морима, као по швајцарским глечерима, или по талијанским црквама, или по француским замковима, сретам читаве војске путника, који не знају ни толико географију да запамте у којем су граду преноћили. Тај свет је беда за путнике-епикурејце који запамте и сваки камен на који су се наслонили. Са норвешких фјордова иду ове ветрогоње на Капитол или на развалине Троје, и оданде у египатску пустињу где сваки немачки туриста одведе своју жену да је фотографише пред Сфинксом, а где сваки Француз оде да види како га тридесет векова посматрају са врхова пирамида.“[29]

[1] Јован Дучић, Градови и химере, Београд 2004, 123.

[2] Дучић, 119.

[3] Дучић, 144-146.

[4] Симо Матавуљ, Мемоарски и путописни списи, Београд 2008, 369.

[5] Матавуљ, 373.

[6] Дучић, 152.

[7] Матавуљ, 384-385.

[8] Дучић, 151.

[9] Матавуљ, 385.

[10] Харис Дајч, Сумрак старог Медитерана – Јонска острва 1774-1815, Београд 2016, 18.

[11] Најлепши путописи Милоша Црњанског, Београд 2003, 82.

[12] Харис Дајч, Сумрак старог Медитерана – Јонска острва 1774-1815, Београд 2016, 13-18.

[13] Матавуљ, 385.

[14] Дучић, 132-133.

[15] Црњански, 80

[16] Црњански, 89.

[17] Црњански 88-89.

[18] Матавуљ 388.

[19] Црњански, 91.

[20] Матавуљ, 386.

[21] Матавуљ, 393-394.

[22] Матавуљ, 394.

[23] Матавуљ, 395.

[24] Матавуљ, 395.

[25] Дучић, 153.

[26] Црњански, 83.

[27] Дучић, 85.

[28] Дучић, 85-86.

[29] Дучић, 142.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s