Шибеник Сима Матавуља у опису његовом и репортажи Црњанског о симболу града

Симо Матавуљ о Шибенику у делу Биљешке једног писца, крајем XIX века:

„У мјесту, у коме сам рођен, има много чега сувишег, несувременог, што чини да је живот у њему знатно различан од живота по осталијем приморским градовима, а с друге стране, што годи пјесничкој ћуди. Шибеник је пренасељен, сувише кршевит и сунчан, сувише побожан и празновјеран, препун историјских успомена и народнијех предања. Становништво је смеса старосједилаца Хрвата и ускока Срба из Босне и Херцеговине. „Лоповско јужно сунце“ (као што вели Доде у своме Тартарену), чини да су немирни снови у спавању, а на јави да се премного сања; да је машти мало живота што га је природа дала, него да тражи и ондје, гдје му нема мјеста.“

20150818_145338

Неколико деценија касније (1931) Банаћанин Милош Црњански је својим чланком у београдском листу „Време“ обележио „пет векова од полагања камена темељца грађевине која, по архитектонској својој вредности, спада у најдрагоценије споменике ренесансне уметности, на обалама Јадрана, па и Средоземног мора“ и  тако означио „дубоки смисао те „мртве“ лепоте, у пролазности нашој„. Катедралу Светог Јакова Црњански је назвао „алем, драги камен Шибеника„.

„Шибеник, град краља Крешимира и мистика Томазеа, сачувао је, иако је скрио у себи ту млетачку раскошну цркву, сву тврдину својих облика. У загрљају наших стена, изложен ветровима, тај скупоцени накит од зидина тамних кроз оје као да пробија боја потамнелих мерџана и ћилибара, над плавим Јадраном постао је драгоценији, иако једноставнији, а нарочито вечнији спомен, него што су га замислили и сами његови градитељи, у стилу накинђурене млетачке готике. Ничег венецијанског не даје та црква лику нашег тврдог, тешког града, у ком се још често виђа народна, стара, јуначка ношња. У брду, изнад мора, лепоти те грађевине доприноси херојска слика и оквир чист и непорочан, сурог стења, мирног неба и плаве пучине нашег горњег Приморја. […]

Ратна лука, иза фантастично уских канала, зелених, борових шума у таласима, купалишта, Шибеник, обасјан јасно априлском, бледим, али топлом светлошћу, лежи около у заливу дубоком, над који стрче стара утврђења, на крилу са овим накитом. Залеђе тог старог града, у стењу, славна је земља ратова турских, народних песама, планина, угља, великих водопада, скривених манастира, међу којима се мешају католички и православни.“

Кроз улице тог тврдог града, што је давно заборавио јурише плаћеника Ђенове и млетачких адмирала, стиже се за неколико минута до столне цркве, прослављене описима и расправама толиких археолога. Њој, као некој светињи, долазе сви странци, иза које опет остаје наш свет, у тишини зазиданих степеница и сокака, пред вратима, на којима су истакнуте зелене гранчице борова, што значи да има на продају црног, далматинског вина. Црви се прилази с мора, широким, жутим, каменим степеништем, што се диже као брдашце, између кућа. Као лађа од камена, у облику крста, баца та чувена грађевина своју сенку преко кућа до мора. Пет векова учинише јој зидине тамним [у међувремену је очишћена, па су сада зидине сјајно беле]. Дуга је 38,5 метара, широка 14, а висока, са кубетом, 32 метра. Камен темеља благословио јој је 9. априла 1431. бискуп Богдан Пулшић, најзаслужнији што је до грађења њеног и дошло.

Зидана у доба силе и славе Венеције, она је зидана ипак само дванаестинама сељака наших из околине и даровима и златом породица шибенских, чија су имена знана, а сва су словенска. Њено је грађење завршено год. 1530.

Сва од камена, без икакве опеке, са сводовима од камених плоча, она је право чудо неимарства у оно доба. Њен енглески познавалац архитект Т. Г. Џексон каже: „Ни у целој Европи, ни у Италији, не би се нашла црква те величине, по конструкцији, у којој нису употребљене ни опека, ни дрво, него само камен, мрамор и ковина.“ У потпуној, чудној хармонији, скаменише се у њој стил млетачке готике, у којој је зидаху у почетку, стил ране ренесансе и раскошне „светне“ готике у којој је завршена. Па ипак, оно што је најдивније на њој, то је наш приморски камен, наш мрамор, далматински камен, по коме су векови прострли неку златну таму.  […]

Најзначајнији међу неимарима и кипарима те цркве, Венецијанцима и Хрватима, Џорџо Орсини син Матејев био је пореклом свакако Римљанин, али је остао у нашем Приморју, помешавши задовољно лепоту својих неимарских и кипарских дела безмерном лепотом наше земље.  […]

Ванредне форме, замисли зидарске, трију апсида те цркве његово су дело, лепо као и камен тај који је добијао са наших острва. Дуж апсида исклесане су главе песника, владара, морнара и жена, маске лудила, главице дечје и анђела, сензације за посетиоце и странце сваки пут, али је најдивнији утисак у цркви ге се види кров као да га ништа не подупире, сем песме хора и побожних молитава. […]

Дивна, она непомично посматра и сад кад се навршило пет столећа од почетка њеног зидања, наше море, бродове који пролазе као и животи.

Увече, издалека, када има боју једног великог, драгог камена Шибеника, над њом се назире силуета арханђела Михајла заштитника града. У пени и вртлогу иза брода тада она као да и сама полази морем да плови трагом месечине.“

 

Advertisements

One thought on “Шибеник Сима Матавуља у опису његовом и репортажи Црњанског о симболу града

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s