Издвојено о Југославији у роману Хроника сумње (Владислав Бајац, 2017) и коментари

 „Пропитивали су га о његовим личним интересовањима и давали му до знања да о њему имају податке које је о себи можда и он сам заборавио.“[1]


Хроника сумње је необична мешавина романа, мемоара и историје једне државе, која је селективна (као и овај „приказ“) и лексиконски се бави превасходно друштвом и културом, највише музиком. Догађаји из југословенске републике и размишљања о том времену се преплићу са савременим, али неке приче излазе из југословенског временског, просторног и тематског оквира.

Која је улога историје у овој књизи можда најбоље објашњава следећи одломак:

„За такве утехе историја се сама побринула: морало се углавном ићи дубоко у прошлост која је заправо служила да учврсти нечији идентитет, али и осећај везаности за локално. Тако се утемељивала личност: опште је у свој загрљај узимало појединца говорећи му да припада нечему дуготрајном, некаквом збиру, неком колективу. Била је то унапред срочена одбрана од усамљеништва.“[2]

Историја југословенске социјалистичке републике је почела са завршетком рата:

 „1944.

За Ја њен живот почиње 1944. у унутрашњост Србије, на југу, када на белом коњу у њену варошицу улази Ослободилац. На све, он није комадант већ политички комесар (касније сазнаје она, тзв. политком за Југоисточну Србију). Идеолог. Творац новог поретка. Зидар новог друштва. Добро, не баш зидар. Руководилац радова. У сваком погледу победник. Њему, као таквом, припада све; чак и збуњени поглд још мало па пунолетне лепотице која не зна да ли да му као и сви други маше својом марамом или марамисом,  то јест да л да се радосна смеје или да плаче од немоћи. Управо јој је партизанска ослободилачка претходница ухапсила оца, уваженог трговца, али и брата и две сестре. Казали су – сарадња са четницима. И тачка. […] Оца су јој стрељали, а брата и сестре пустли. Стрељали без суђења, пустили без суђења. Доследно. […] Брата, који је у том часу био исувише млад, нису дирали ни Немци ни усташе. Али зато су га, када је пред крај рата „сазрео“, партизанске власти послале на Сремски фронт. Да тамо остане заувек… Да ли су баш сви били прави хероји или је нова власт тиме лечила грижу савести због петнаест хиљада угашених живота?… Младићи на Сремском фронту нису стигли да науче ништа или скоро ништа од војне доктрине и рововске тактике борбе на брисаном простору, па самим тим ни како да сачувају главе. Деловало је као да су били жртвовани. сигурно је да би их више остало у животу да су били макар боље, ако не и добро обучени.“[3]

О примамљивости идеологије која је обузела многе у тадашњим генерацијама:

„Питао га је: „Како је могуће да си, образујући се за православног свештеника, прихватио такву материјалистичку идеологију, супротну богослужењу, па још левичарску и марксистичку?“

Одговорио је: „Ја разумем да теби то делује збуњујуће. Али, ти све посматраш из овог времена, са велике раздаљине. Тридесетих година комунизам је ј био свежа крв, појам за интернацинализам, солидарност. Сиромашног света је на планети одувек било највише и свуда, па је и нормално да су се појмови једнакости и социјалне правде лако примали код свих људи жељних промена. Код незадовољних, несрећних. Код радичке класе се то чак подразумевало. Но, занимљиви су били прогресивни млади људи, такозвани интелектуалци. Па тај образовни свет је и у комунизму видео део анархије, комад либерализма, ослобађања од свега… Неки од њих су били противници ројалистичке државе. Чак су многи долазили из богатих кућа, од деце индустријалаца, трговаца и слично. Већина је мислила да је природно пропадати авангарди.“[4]

Међутим, нека очевања су одмах изневерена:

 „1945.

Демократија је за трен стидљиво закуцала на врата мислећи да јој је после протеривања краљевског режима отворено место  крај новог. Али, револуционарним заносом била је хитро, јасо и одлучно одувана. Победник је морао остати јединствен, уникатан, без премца и пратилас с пртљагом, усамљен на самољубив и патетичан начин. бити победник значило је бити Једини. Нови режим није ништа научио од прошлости: рецимо, да та врста усамљеништва на политичко врху није смела да постоји.  победник је морао имати свог Пораженог, и није смео да се шепури том самоћом. Па, бите су се водиле не само да би се победило већ да би Поражени морао да живи животом Победника. Штавише, противник никако није смео да буде уништен, јер је управо он био главни сведок победе. властодржачка самоћа није била креативна. У тој контрадикторности ваљда је била и основна варка Новог доба и на појединачном плану: свака индивидуа која је учествовала од старог и идеолошки спољног осећала се као Оригинал, Личност, а заправо је, углавном и не знајући, била недељиви део Целине која је требао да буде Гранит, Гвожђе, неуништиви материјал. Та поставка замаскирала је губитак вредности појединачног, иако је, истовремено, немушто покушавала и да га велича.“[5]

Илузију да се некада боље живело одлично објашњава одломак:

„Но, ваља се подсетити: у том социјалистичком периоду сви су, па и они богати, некако били сиромашни. Заправо, они који су имали довољно, па и много више од других, а то су била деца политичара, дипломата и генерала, јесу то поседовање користили, али се њиме нису шепурили нити давали до знања да је имати важније од свега другог. Тако је пружана шанса и оној „другој“, великој већини да се искаже.“[6]

О односу према Истоку и Западу у причи о државним филмском предузећу Авала филм, које је производио филмове у којима су глумили страни уметници  и снимало филмове у страној продукцији:

„[…] Посао се ширио, а Југославија је постајала не само познатија већ и популарна. Не само у свету филма. После Несврстаног покрета, у њу је почео да долази и тзв. Запад. Са Истоком се није кубурило; њега је умело да буде  превише.“[7]

Често се у јавнсти истиче да је социјалистичка Југославија била нешто посебно у односу на оба блока у Европи друге половине двадесетог века. Али, она није преузела најбоље од оба система – социјалистичког и капиталистичког, и одстранила све мане оба, него је била социјалистичка држава више отворенија према Западу у односу на друге источноевропске државе. До те посебности се стигло сплетом историјских и политичих околности. Опстало је уверење како се вођа југословенских комуниста одлучно успротивио великом вођи прве социјалистичке државе света. У суштини је то било оправдање (домаћој јавности) одбацивања од стране покровитеља (због самоиницијативних потеза локалног вође, који су наносили штету целом блоку и односима са супростављеним блоком) које се добро примило међу онима којима је било намењено.

А неко оправдање је било неопходно у тој тешкој ситуацији:

„Велики Совјетски савез, брат и заштитник, одједном је постао странац и непријатељ. А са њим и све друге државе социјалистичког Источног блока. Могла је само да се чуди тој сулудој храбрости југословенски комуниста који су сада такорећи имали цео свет: одраније, на идеолошкој равни, западноевропске капиталистичке земље и Сједињене Америчке Државе, а од сада, какав апсурд,  – из идеолошких разлога такође, и све комунистичке. А сви заједно до јуче били су савезници у рату! Шта је онда требало мислити о правим (ратним) непријатељима – Немцима, Италијанима, Јапанцима, Турцима…“

Социјалистичку Југославију Бајац је сагедао у великој мери кроз причу о културном животу у њој. Ту посебно место заузима прича о улози државе у стварању филмова и политичким резултатима из тога произлашним (О авала филму пише на страницама 68-79.). А целу причу је почео са вестима о судбини предузећа Авала филм у последњим годинама, у периоду након распада Југославије, исказујући контраст између југословенског слатко-горког времена, након којег је, након исисавања слатког, остала само горчина, па оно некадашње делује као сан.

„У сваком случају, оригинална творевина по имену Југославија, преко љубави према филму свога вође Јосипа Броза Тита, а потом и народа, живела је свој чудновати живот саздан од супротности – меке диктатуре и обриса социјализма. Ако је то уопште било могуће. Или је то био само сан…“[8]

Парадокс Авала филма је сажет у наредним пасусима

„Последица тог „друштвеног“ рада било је Михизово окупљање домаћих, талентованих писаца и редитеља око Авала филма. У скоро једном таласу нашли су се ту, уз Михиза, Слободан Селенић, Борислав Пекић, Живојин Павловић, Душан Макавејев, Александар Саша Петровић, Желимир Жилник и други. У распону од само неколико година, од 1963. до 1967. (са тзв. одгђеним дејством до 1969) сви они су снимили своје филмове, неки и по више од једног. Не би ништа у томе било чудно да се једног часаније почело схватати да овај студио, који је на челу имао (бившег) високог официра Удбе, уз испуњавање свих патриотских претпоставки –  снимање партизанских и других и других родољубивих, али и љубавних филмова, комедија и спектакала, производи читав низ филмова који социјалистичку омладину критикују најчшће кроз приче о такозваном малом човеку, раднику, маргиналцу и слично. били су то филмови накнадно названи заједничким именом Црни талас. […]

Земља је профитирала чак и када је 1967. Саша Петровић својим мрачним филмом Скуљачи перја (у пакету са по Дражевића фаталном Оливером Вучо у њему) освојио Гран при жирија Канског фестивала, а касније био номинован за Оскара. Заправо, држави се и Црни талс исплатио. Једино што то држава није смела да призна. Могла је само земља.“[9]

Зашто је та Југославија била толико значајна, Владислав Бајац истиче наводећи  размишљање америчог аналитичара Фила Батлера из 2016. године: „Југославија је, у ствари, један од највећих културних и људских експеримената у историји. Основана на подручју сукоба Аустроугарског и Османског царства, Југославија је сјединила обе културе на начин који  није виђен још од времена Алесандра Великог, који је након великих освајања асимилирао народе.“[10]


„…Оно одмах вуче у омиљена „сећања“ остарелих који одавно не прате новости из области које временски пореде те је за њих карактеристично оно чувено опште место „како је некада било“ те да је „некада све било боље“.“[11]


Исправке историчара:

Малом Антантом је назван савез Грчке, Турске и Југославије (што је био назив савеза Југославије, Румуније и Чехословачке у ранијем периоду од 1920. до 1938. године).[12]

„Отац му је објаснио да је од самог његовог оснивања 1862. у Прагу посојало основно начело Соколског покрета – „уједињавање, а самим тим и одбрана, словенских народа“ (а касније се проширило на пожељну праксу споја Духа и Тела). Потреба за таквим друштвом јавила се у време снажних покушаја германизације словенских народа у оквиру Аустријске монархије. Иако је зачета још у Бизмарково доба, континуирана геранизација добила је свој скоро програмски облик у време владавине Марије Терезије (средином 18. века) па све до Франца Јозефа (и почетка првог светског рата).“[13]

Бизмарк је био председник владе Пруске и Немачког царства (1871-1890), те његово доба није могло претходити средини 18. века, а није ни било у Аустријској монархији, него у Немачком царству.


„Разиграност догађаја (или њиховог одраза) у многоме је креирало место по имену Ташмајдан. У давној прошлости био је подземни и површински каменолом (на турском језику ‘таш’ је значила камен, а мајдан ‘рудник’). Но, био је то пре свега велики, лепи београдски парк (додуше на месту где су се некада чувале кости преминулих када је у доба турске окупације Србије једно време један његов део коришћен као градско гробље).“[14]

Гробље се ту налазило од 1826. када је премештено са Зеленог венца (на тадашњу периферију града) до 1886. године, када је премештено на новоизграђено Ново гробље. Дакле и после турске окупације је ту било гробље.

Владислав Бајац, Хроника Сумње, Геопоетика, Београд 2016.

[1] стр. 64.

[2] 36.

[3] 11-14, 52-3.

[4] 47-48.

[5] 50.

[6] 26-27.

[7] 77.

[8] 79.

[9] 78-79.

[10] 373.

[11] 125.

[12] 171.

[13] 230-231.

[14] 245.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s